Lower Kolašin
Lower Kolašin (Montenegrin and Serbian Cyrillic: Доњи Колашин/Donji Kolašin) is a historical region[1] in the present-day municipality of Bijelo Polje in northern Montenegro, towards Serbia, part of today's Sandžak. It is situated in the picturesque Vraneš valley formed around the river Ljuboviđa. The main population centres are Tomaševo and Pavino Polje.
Geography
[edit]Lower Kolašin is a region situated in the northern part of Montenegro, near Bijelo Polje, at the border with Serbia, between the rivers Tara, Ljuboviđa and Ćeotina, on the left bank of the Lim river, with its central area formed by the Vraneš valley.[2][3] To the south lies the region of Upper Kolašin, extending from Mojkovac down to the town of Kolašin.[2] On the other side of the Lim is the region of Bihor.[3]
History
[edit]Middle Ages
[edit]The Ljuboviđa župa (county) was mentioned in medieval documents beginning in 1281. It was named after a river that passed through the Vraneš valley. The county included an area from the Tara in the west, beyond the Lim to the east, from Brodarevo in the north to south of Mojkovac.[citation needed]
19th century
[edit]According to the Treaty of San Stefano (3 March 1878), the region was to be ceded to the Principality of Montenegro as with the rest of the kaza of Kolašin (which included both Upper and Lower Kolašin),[4] however, it was never fully implemented. With the Congress of Berlin (13 July 1878), the Austro-Hungarians obtained the right to station garrisons in the Sanjak of Novi Pazar. In 1880, the Sanjak of Sjenica (the new Sanjak of Novi Pazar) was established, which included the kaza (districts) of Sjenica (its seat), Nova Varoš, Bijelo Polje and Lower Kolašin (part of modern Bijelo Polje and Mojkovac municipalities).[5]
In 1886, Lower Kolašin (more specifically the area known as Kolašinska Polja) was ceded to Montenegro. That same year, most Muslim families emigrated to Turkey, while others left for parts of Lower Kolašin and Bijelo Polje that remained under Ottoman rule at the time. The abandoned land was settled by rebels from this area and neighbouring ones, by Prince Nikola I Petrović-Njegoš.[6]
20th century
[edit]In 1912, during the First Balkan War, Montenegro occupied Lower Kolašin on 12 October 1912. Shortly thereafter, the three local municipalities were formed in Lower Kolašin with centers in Tomaševo, Pavino Polje, and Stožer.
On 9–10 November 1924, at least 600 Muslims from Šahovići and the neighbouring villages of Lower Kolašin were massacred by a mob of Orthodox Christians. It occurred after the Governor of Kolašin country, Boško Bošković was murdered near Obod. Anti-Yugoslav leader Jusuf Mehonjić was blamed for the murder. Afterwards, it emerged that the murderers of Bošković were clan members from Rovca, a rival tribe.[7][8] Following this event, all surviving Muslims left Lower Kolašin, relocating to other parts of Sandžak, Bosnia and Herzegovina or Turkey.
Ottoman-era population
[edit]During the Ottoman period, Lower (Donji) Kolašin was inhabited predominantly by Slavs, mostly by local Bosniaks and some Serbs/Montenegrins along with some smaller Albanian minorities.[9][10][11][12]
Brotherhoods and families
Historical sources describe Lower Kolašin as being organised around numerous Muslim and Orthodox brotherhoods (bratstva). According to Veselin Konjević and the 1913 census of households in the newly incorporated territories of Montenegro, among the largest Bosniak Muslim brotherhoods were the Kaljići, Micanovići (Micani), Hasanbegovići, Resulbegovići and others.[10][13]
Konjević states that the Kaljići, centred around Lijeska Kaljića and Obod, were considered one of the most numerous and influential brotherhoods in Lower Kolašin, reportedly possessing more than 500 armed men. The brotherhood was divided into several branches, including the Ibrahimovići, Lovići, Redžovići and Ždralovići.[13]
The 1913 census also recorded numerous families in the municipalities of Šahovići, Stožer and Pavino Polje, including the Mehonjići, Madžgalji, Babaići, Hasanbegovići, Ćatovići, Novakovići, Nikšići, Kolići, Boškovići and many more.
Following the Balkan Wars and the Šahovići massacre of 1924, much of the Muslim population emigrated from Lower Kolašin. The region today has little to no remaining Bosniak/Muslim population.[14]
See also
[edit]- Upper Kolašin
- Ibarski Kolašin (North Kosovo)
References
[edit]- ↑ Гласник Етнографског института. Vol. 22–24. Научно дело. 1973. p. 51.
- 1 2 Jovan Đ Marković (1967). Geografske oblasti Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Zavod za izdavanje udžbenika Socijalističke Republike Srbije.
Крај око Мојковца познат је као Горњи Колашин. Северно од њега (између Таре, Љубовиђе, леве притоке Лима и изворишта Ћеотине) налази се Доњи Колашин.
- 1 2 Srpska književna zadruga (1913). Izdanja. p. 286.
У средњем веку у овом крају била је Бихорска Жупа. На супротној страни од Бихора, на левој страни Лима, настаје област Доњи Колашин, чији централни део чини долина реке Вранеша. Област шумовита, богата пашама, ...
- ↑ Браство (in Serbian). Društvo sv. Save. 1888. p. 366.
Колашин се дијели на горњи и доњи, и био је до потоњега рата 1876-78 год. густо на-сељен.
- ↑ Milić F. Petrović (1995). Dokumenti o Raškoj oblasti: 1900-1912. Arhiv Srbije. p. 8.
Да би сузбила аустроугарски утицај у западним крајевима Рашке области, Турска је извршила нову управну поделу. Новопазарски санџак је 1879. год. издвојен из Босанског вилајста и прикључен Косовеком вилајету, који је основан још 1877. год. са седиштем у Приштини а касније у Скопљу. Потом је 1880. године основан пљеваљ- ски санџак — мутесарифлук тј. округ саседиштем у Пљевљима, који је обухватио казе Пљевља, Пријеноље и мундирлук - испоставу у Прибоју. Тосу места у којимасу се налазили аустро-угарски гарнизони. Исте године формиран је Новопазарски, одно- сно Сјенички санџак са седиштем у Сјеници, а који је обухватио казе: сјеничку, нововарошку, бјелопољску и доњоколашинску (територија данашњих општина Би- јело Поље и ...
- ↑ Žarko Bulajić (1959). Agrarni odnosi u Crnoj Gori, 1878-1912. Grafički Zavod.
Поља Колашинска, или Доњи Колашин, ослобођена су тек 1886 године.19): Исте године су и све муслиманске породице еми- грирале у Турску. Њихову напуштену земљу је књаз даровао устаницима из ових и других сусједних крајева, који су све до ове године били склоњени заједно са стоком у планину Сиња- јевину.20) Међу овим устаницима био јје и велики број становника Колашинских Поља, ...
- ↑ Djukanovic, Bojka (2023). Historical Dictionary of Montenegro. Bloomsbury Publishing. p. 357. ISBN 9781538139158.
- ↑ Morrison, Kenneth (2018). Nationalism, Identity and Statehood in Post-Yugoslav Montenegro. Bloomsbury Publishing. p. 56. ISBN 1474235190.
- ↑ France (1881). Recueil des traités de la France: 1877-1880 (in French). A. Durand et Pedone-Lauriel. p. 266.
Quant au caza de Kolaschin, habité exclusivement par des musulmans bosniaques...
- 1 2 К. ВОЈИНОВИЋ Б. БОШКОВИЋ. ПОПИС ДОМОВА У НОВИМ КРАЈЕВИМА КРАЉЕВИНЕ ЦРНЕ ГОРЕ 1913. ГОДИНЕ [Census of Households in the New Regions of the Kingdom of Montenegro in the Year 1913].
- ↑ Main, Verein für Geographie und Statistik, Eingetragener Verein, zu Frankfurt am (1899). Jahresbericht des Frankfurter Vereins für Geographie und Statistik (in German). p. 25.
Es sind mohammedanische Bosniaken aus den Stämmen Kolašin und Zahović
{{cite book}}: CS1 maint: multiple names: authors list (link) - ↑ Ippen, Theodor A. (Theodor Anton) (1892). Novibazar und Kossovo (das alte Rascien). Eine studie . New York Public Library. Wien, A. Hölder. p. 77.
Faktisch sind die Kolašincen ethnographisch ganz reine Slaven...
- 1 2 Konjević, Veselin. ISELJAVANJE MUSLIMANA CRNE GORE. p. 406.
Među donjokolašinskim muslimanskim bratstvima najpoznatiji su bili Kaljići, Micani i Đurđevići. Đurđevići su živjeli u oblasti Tare i Stožera, dok su Micani bili rasprostranjeni između rijeke Vezišnice, Ćehotine i Popovića. Bratstvo Kaljića bilo je podijeljeno na više ogranaka: Redžoviće, Baroviće, Mušoviće, Adiloviće, Sinanoviće, Merdoviće, Rapoviće (Hrapoviće) i Memiće. Prema izvorima, Kaljići su imali „svojih 500 pušaka".
- ↑ "Sinovi Sandžaka - Harun Crnovršanin - Kelimeh" (in Bosnian). pp. 171–173.
Danas tamo više nema nijednog Bošnjaka.
