Ислам

Ислам
الإسلام‎ al-Islām
Ћаба у Светој џамији у Меки, најсветије мјесто у исламу.
Класификација	аврамска
Списи	Куран Традиционални: Хадис Ексегеза: Тефсир
Богословље	једнобожачко
Регија	средња, јужна, југоисточна и југозападна Азија, сјеверна, источна и западна Африка, Кавказ, Балкан, Гвајане
Језик	курански арапски
Територија	Исламски свијет
Оснивач	Мухамед
Поријекло	око 610 Џабал ел Нур, Мека, Хиџаз, Арабијско полуострво
Одвајања	Друзи Језидизам Бабизам Бахаи
Бр. сљедбеника	око 2.000.000.000 (појединачно се називају муслиманима, а заједнички ума.)

Ислам (арап. ٱلْإِسْلَام — „преданост вољи Божијој”) аврамска је религија заснована на Курану и учењима пророка Мухамеда. Исламски вјерници су муслимани, процјењује се да их широм свијета има око 2.000.000.000 и представљају другу најбројнију религијску заједницу на свијету, послије хришћанске.

Сура Ел Фатиха („Отварање”), прва сура у Курану.

Муслимани вјерују да је ислам потпуна и универзална верзија првобитне вјере која је много пута откривена кроз раније пророке, укључујући Адама (Адем), Ноја (Нух), Аврама (Ибрахим), Мојсија (Муса) и Исуса (Иса). Куран сматрају дословном ријечју Божијом и непромијењеним, коначним откровењем. Поред Курана, вјерују и у претходна откровења, као што су Теврат (Петокњижје), Зебур (Псалми) и Инџил (Јеванђеље). Вјерују да је Мухамед главни и посљедњи Божији пророк, преко кога је религија довршена. Мухамедова учења и нормативни примјери, познати као суне, документовани су у исказима званим хадис, пружају уставни модел за муслимане. Ислам се заснива на вјеровању у јединственост Бога (тевхид) и вјеровању у загробни живот (ахирет) са судњим даном (кијамет) — гдје ће праведници бити награђени рајем (џенет), неправедници кажњени паклом (џехенем). Пет стубова, који се сматрају обавезним чиновима вјере, исламска су заклетва и вјеровање (шехадет), свекодневне молитве (намаз), милостиња (зекат), пост (савм) током мјесеца рамазана и ходочашће (хаџилук) у Меку. Исламски закон (шеријат) дотиче се готово сваког аспекта живота, од банкарства, финансија и добробити до улога мушкараца и жена и односа према животној средини. Два главна религијска празника су Рамазански бајрам и Курбан-бајрам. Три најсветија мјеста у исламу су Света џамија у Меки, Пророкова џамија у Медини и џамија Ел Акса у Јерусалиму.

Ислам као религија је настао у Меки око 610. године. Муслимани вјерују да је тада Мухамед примио своје прво откровење. До његове смрти, већи дио Арабијског полуострва је примио ислам. Владавина муслимана се проширила изван Арабије под Рашидунским калифатом, а каснији Омејадски калифат владао је од Пиринејског полуострва до долине Инда. Током златног доба ислама, тачније за вријеме Абасидског калифата, већи дио муслиманског свијета доживио је научни, економски и културни процват. Ширење муслиманског свијета обухватало је разне државе и калифате, као и опсежну трговину и религијског преобраћање као исход исламских мисионарских дјелатности (дават), као и кроз освајања, империјализам и колонијализам.

Двије главне гране ислама јесу сунизам (87—90%) и шиизам (10—13%). Иако је подјела између шиита и сунита првобитно настала због неслагања око Мухамедовог насљедства, проширила је димензију, како на богословску, тако и правну. Сунитска канонска збирка хадиса састоји се од шест књига, док шиитска канонска збирка хадиса садржи четири књиге. Муслимани чине већину становништва у 53 државе. Приближно 12% свјетске популације муслимана живи у Индонезији, најнасељенијој држави са муслиманском већином, 31% живи у јужној Азији, 20% живи на Средњем истоку и сјеверној Африци и 15% живи у подсахарској Африци. Муслиманске заједнице постоје и у Америци, Кини и Европи. Муслимани су најбрже растућа главне религијска група на свијету, према подацима Pew Research. До тога долази првенствено због веће стопе фертилитета и млађе старосне структуре у поређењу са другим великим религијама.

Етимологија

Ријеч ислам (арап. ٱلْإِسْلَام — „преданост вољи Божијој”) у арапском језику је глаголска именица облика IV која потиче од глагола سلم (салама), од трословног коријена س-ل-م (С-Л-М), који чине велику класу ријечи које се углавном односе на концепт покорности, безбједности и мира. У религиозном контексту, односи се на потпуну предају Божијој вољи. Муслим (مُسْلِم), ријеч за сљедбеника ислама, активни је партицип истог глаголског облика и значи „покоран [Богу]” или „онај који се предаје [Богу]”. Међутим, стручњак за студије Курана Мохсен Гударзи тврди да у Курану ријеч дин значи „обожавање”, ислам значи „једнобоштво”, а муслим значи „једнобожац”. У Хадису Џибрила, ислам је представљен као један дио тројства које такође укључује иман (вјеру) и ихсан (изврсност).

Вјеровања

Главни чланци: Акида и Имански шарти

Исламско вјеровање (акида) захтјева вјеровање у шест чланова вјере: једност Бога, анђеле, објаву, посланике, судњи дан и предодређење.

Бог

Главни чланак: Бог у исламу

Ријеч Алах на арапском у Аја Софији у Истанбулу, Турска.

Средишњи концепт ислама је тевхид (арап. توحيد), једност Бога. Обично се сматра јасним једнобоштвом, али је такође и панентеистички у исламским мистичким учењима. Бог се види као неупоредив и без више личности, као што је то случај у хришћанској Тројици, а повезивање мноштва са Богом или приписивање Божјих атрибута другима сматра се идолопоклонством, односно ширком. Дакле, муслимани нису иконодули и не приписују облике Богу. Бог се умјесто тога описује и означава са неколико имена или атрибута, најуобичајенији је Ел Рахман (арап. الرحمان), што значи Благи, као и Ел Рахум (арап. الرحيم), што значи Милостиви, а која се позивају на почетку већина поглавља Курана.

Ислам учи да је све у свемиру настало Божјом заповјешћу, израженом ријечима „Буди, и оно буде” (Куран 2:117), као и да је смисао живота обожавање Бога. Сматра се личним богом и нема посредника, попут свештенства, које би контактирали Бога. Савјесност и свјесност о Богу назива се таква (арап. تقوى). Алах (арап. الله) је термин без множине или рода, а користе га и муслимани, хришћани и јудаисти који говоре арапски о Богу, док је илах (арап. إله) термин који се користи за божанство или бога уопште.

Анђели

Главни чланак: Анђели у исламу

Мухамед прима своје прво откровење од анђела Гаврила (Џибрил). Из рукописа Џами ел таварих, аутора Рашида ел Дина Хамаданија из 1307. године.

Анђели (арап. ملك) бића су описана у Курану и хадисима. Описују се као створени да обожавају Бога, а такође и да служе у другим специфичним дужностима као што су преношење Божјих отворења, биљежења поступака сваке особе и узимање нечије душе у тренутку смрти. Описују се као створени од свјетлости (нур) или ватре (нар). Анђели у исламу се често представљају у антропоморфним облицима комбинованим са натприродним сликама, као што су крила, огромне величине или како носе небеске предмете. Уобичајене карактеристике анђела укључују недостатак тјелесних потреба и жеља, као што су храна и пиће. Неки од њих, као што су Гаврило (Џибрил) и Михаило (Микаил), спомињу се по имену у Курану. Анђели играју значајну улогу у литератури о Мираџу, гдје Мухамед сусреће неколико анђела током свог путовања кроз небеса. Анђели су такође представљени у исламској есхатологији, богословљу и филозофији.

Свете књиге

Главни чланци: Свете књиге у исламу, Куран и Вођ

Рукопис Курана на рехалу, држачу свете књиге, из око 9. вијека.

Најзначајнији свети спис ислама је Куран. Муслимани вјерују да је Бог објавио Мухамеду стихове Курана, преко анђела Гаврила (Џибрила), у више наврата од 610. до Мухамедове смрти 632. године. За вријеме Мухамедовог живота, откровења су записивали његови сапутници, иако је примарни начин преношења био усмени кроз памћења. Куран је подијељен на 114 поглавља (сура) која садрже укупно 6236 стихова (ајета). Хронолошки ранија поглавља, откривена у Меки, првенствено се баве духовним темама, док касније мединска поглавља разматрају више друштвена и правна питања релевантна за муслиманску заједницу. Муслимански правници консултују хадисе („извјештаје”), или писане записе о Муамедовом животу, како би допунили Куран и помогли у његовом тумачењу. Наука о тумачењу Курана позната је као тефсир (арап. تفسير — „тумачење, објашњавање, излагање”). Поред религијског значаја, Куран се сматра најбољим дјелом арапске књижевности, који је утицао на умјетност и сам арапски језик.

Такође, ислам сматра да је Бог слао откровења (вахј) различитим пророцима више пута током историје. Међутим, ислам учи да су дијелови претходно објављених списа, као што су Теврат (Петокњижје), Зебур (Псалми) и Инџил (Јеванђеље), искривљени — било у тумачењу, у тексту или у оба случаја, док се Куран сматра коначном, дословном и непромијењеном Божјом ријечју.

Пророци

Главни чланци: Пророци и посланици у исламу, Суна и Хадис

Персијска минијатура из 15. вијека која приказује Мухамеда који предводи Аврама (Ибрахим), Мојсија (Муса), Исуса (Иса) и друге пророке у молитви.

Вјерује се да је Бог изабрао пророке (арап. أنبياء, транслит. анбија) да проповиједају божанску поруку. Неки од ових пророка додатно преносе нову књигу и називају се посланици (арап. رسول, транслит. расул). Муслимани вјерују да су пророци људска, а божанска бића. За све пророке се вјерује да су проповиједила исту основну поруку ислама — покорност Божјој вољи — разним народима у прошлости, и то, како се каже, објашњава многе сличности међу религијама. Куран наводи имена бројних личности које се у исламу сматрају пророцима, укључујући Адама (Адем), Ноја (Нух), Аврама (Ибрахим), Мојсија (Муса) и Исуса (Иса), поред осталих. Приче повезане са пророцима изван записа у Курану, сакупљене су и истражене у Кисас ел Анбији (Приче о пророцима).

Муслимани вјерују да је Бог послао Мухамеда као посљедњег пророка („Печат Пророка”) да пренесе потпуну поруку ислама. У исламу, „нормативни” примјер Мухамедовог живота назива се суна (дословно „утабани пут”). Муслимани се подстичу на опонашање Мухамедовог морално понашања у свом свакодневном животу, а суна се сматра кључном за вођење тумачења Курана. Овај примјер је сачуван у предањима познатим као хадис, који представљају извјештаје о његовим ријечима, поступцима и личним особинама. Хадис кудси је поткатегорија хадиса, која се сматра дословним Божјим ријечима које је цитирао Мухамед, а које нису дио Курана. Хадис садржи два елемента: ланац наратора, назван санад, и сам текст, назван матн. Постоје различите методологија за класификацију вјеродостојности хадиса, при чему се уобичајено користи скала оцјењивања „вјеродостојно” или „тачно” (арап. صحيح, транслит. сахих), „добро” (арап. حسن, транслит. хасан) или „слабо” (арап. ضعيف, транслит. даиф). Кутуб ел Сита је збирка шест књига, које се сматрају највјеродостојнијим извјештајима у сунитском исламу. Међу њима је и Сахих ел Бухари, коју сунити често сматрају једном од највјеродостојнијих извора послије Курана. Још један познати извор хадиса је познат као Кутуб ел Арбаа, које шиити сматрају највјеродостојнијим извором хадиса.

Дан проживљења и судњи дан

Главни чланак: Исламска есхатологија

Велика џамија у Дамаску у којој ће се, према исламском предању, Исус (Иса) појавити пред Судњи дан.

Вјеровање у Јевмул-кијаме (арап. يوم القيامة — „Дан проживљења”) кључно је за муслимане. Вјерује се да је вријеме кијамета предодређено од Бога, али непознато човјеку. Куран и хадиси, као и коментари улема, описују искушења и невоље које претходе кијамету и дешавају се током њега. Куран наглашава тјелесно проживљење, што је прекид са преисламским арапским схватањем смрти.

Током кијамета, муслимани вјерују да ће цијелом човјечанству бити суђено по својим добрим и лошим дјелима и послато у џенет (рај) и џехенем (пакао). Куран у сури Ез-Зилзал то описује на сљедећи начин: „онај ко буде урадио колико трун добра — видјеће га, а онај ко буде урадио колико трун зла — видјеће га.” Куран наводи неколико гријехова који могу осудити особу на пакао. Међутим, Куран јасно ставља до знања да ће Бог опростити гријехе онима који се покају ако то жели. Добра дјела, попут милосрђа, молитве и саосјећања према животињама, биће награђена уласком у рај. Муслимани виде рај као мјесто радости и благостања, а референце у Курану описују његове карактеристике. Мистична предања у исламу стављају ове небеске ужитке у контекст екстатичне свијести о Богу. Јевмул-кијаме се у Курану означава и као Јевмул-дин (арап. يوم الدين — „Дан вјере”; Куран 1:4) Ес-Саа (арап. الساعة — „Сат”; Куран 6:31) и Ел-Карија (арап. القارعة — „Смак свијета”; Куран 101:1).

Предодређеност

Главни чланак: Предодређеност у исламу

Концепт предодређености у исламу (арап. القضاء والقدر, транслит. ал-када ва л-кадар) значи да се вјерује да је свака ствар, добра или лоша, одређена од Бога. Ал-кадар, што значи „моћ”, потиче од коријена који значи „мјерити” или „израчунати”. Муслимани често изражавају ово вјеровање у судбину изразом „иншалах” (арап. إن شاء الله — „ако Бог да”) када говоре о будућим догађајима.

Богослужење

Главни чланци: Пет стубова ислама и Ибадет

Постоји пет чинова богослужења који се сматрају обавезним — шехадет (свједочење вјере), пет дневних намаза (молитва), зекат (давање милостиње), савм (пост) и хаџ (ходочашће) — заједнички познати као „Стубови ислама” (арап. أركان الإسلام, транслит. аркан ал-Ислам). Поред тога, муслимани обављају и друге опционе, преко потребне радње које се подстичу, али се не сматрају обавезним.

Свједочење вјере

Главни чланак: Шехадет

Сребрни новчић могулског падишаха Акбара, око 16. вијека, са угравираном шехадетом.

Шехадет је свједочење којим се изјављује вјеровање у ислам. Проширена изјава је: „Свједочим да нема другог бога осим Алаха и свједочим да је Мухамед Божији роб и Божији посланик” (арап. أَشْهَدُ أَنْ لَا إِلَٰهَ إِلَّا ٱللَّٰهُ وَأَشْهَدُ أَنَّ مُحَمَّدًا رَسُولُ ٱللَّٰهِ, транслит. Ешхеду ен ла илахе илалах ве ешхеду ене Мухамеден 'абдуху ве ресулуху). Понекад се тврди да ислам има веома једноставно вјеровање, гдје је шехадет премиса за остатак религије. Немуслимани који желе да пређу у ислам морају да изговоре шехадет пред свједоцима.

Молитва

Главни чланак: Намаз (ислам)

Види још: Џамија и Џума

Ученик медресе моли се у џамији Бајтул-Мукарам у Даки у Бангладешу.

Молитва у исламу, позната као намаз (од перс. نماز, транслит. нама — „наклоност, поштовање”) или салат (арап. ٱلصَّلَاةُ, транслит. ас-Салах), сматра се личном комуникацијом са Богом и састоји се од понављајућих јединица названих рекат, које укључујућу клањање и поклон до земље Богу. Дневно постоји пет временски одређених молилтви које се сматрају обавезним. Молитве се рецитују на арапском и изводе у правцу Ћабе. Такође, чин захтјева стање ритуалне чистоће која се постиже или рутинским ритуалним прањем или, у одређеним околностима, ритуалним прањем цијелог тијела.

Џамија (од осм. тур. جامع, транслит. џами — „окупљати”) мјесто је богослужења за муслимане. Иако је основна намјера џамије да служи као мјесто молитве, такође је важно друштвено средиште за муслиманску заједницу. Нпр. Пророкова џамија у Медини, некада је служила и као склониште за сиромашне. Минарети су куле које се користе за изговарање езана, гласног позива којима се сигнализира вријеме молитве.

Давање милостиње

Главни чланак: Зекат

Види још: Садака

Кутија за давање зеката у завији мавлаја Идриса II у Фесу у Мароку.

Зекат (од арап. زكاة, транслит. заках — „очистити, ослободити”) врста је давања милостиње коју карактерише давање фиксног дијела (2,5% годишње) акумулираног богатства оних који то могу себи да приуште како би помогли сиромашнима или онима у потреби, онима који прикупљају зекат, сирочадима, удовицама, онима који треба да буду ослобођени из ропства, старијима који не могу да раде да би се прехранили, онима који су у дуговима, на Божјем путу и у корист путника намјерника. Дјелује као облик социјалне помоћи у муслиманским друштвима. Сматра се религијском обавезом коју богати дугују сиромашнима јер се њихово богатство види као повјерење из Божјег изобиља и сматра се пречишћавањем сопственог вишка богатства. Укупна годишња вриједност доприноса захваљујући зекату је 15 пута већа од глобалних донација хуманитарне помоћи, према конзервативним процјенама.

Садака (арап. صدقة, транслит. садака — „доброчинство, благонаклоност”), за разлику од зеката, веома је подстицајан опционални добротворни прилог. Вакуф (од арап. وَقْف, транслит. вакф) стална је добротворна задужбина који финансира болнице и школе у муслиманским друштвима.

Пост

Главни чланак: Пост у исламу

Види још: Рамазански пост

Ифтар у Новој џамији у Истанбулу у Турској.

Пост (арап. صوم, транслит. савм) искључује храну и пиће, као и друге облике конзумирања, попут пушења, и обавља се од зоре до заласка сунца. Дужност муслимана је да посте у мјесецу рамазану. Сврха поста је да подстакне осјећај близине Богу уздржавајући се, Бога ради, од онога што је иначе дозвољено и мислећи на оне којима је помоћ потребна. Поред тога, постоје и други дани, као што Дан Арефата, када пост није обавезан.

Ходочашће

Главни чланци: Хаџ и Умра

Види још: Најсветија мјеста у исламу

Хаџије у Светој џамији у Меки током хаџа.

Хаџ (од арап. حج, транслит. хаџ — „свечаност, празник”) дужност је коју сваки муслиман треба да обави барем једном у животу током мјесеца Зул-хиџе. Обреди хаџа углавном одражавају причу о Аврамовој (Ибрахимовој) породици. У Меки, хаџије обилазе седам пута око Ћабе, за коју муслимани вјерују да је Аврам саградио као мјесто богослужења, и седам пута ходају од планине Сафа до Мерве, препричавајући кораке Агаре (Хаџере), Аврамове жене, која је тражила воду за свог сина Измаела (Исмаила) у пустињу прије него што се Мека развила у насеље. Такође, хаџ обухвата провођење дана у молитви и богослужењу у равници планине Арефат, као и симболично каменовање ђавола. Сви носе само два једноставна бијела нешивена комада тканине названа ихрам, означавајући континуитет кроз генерације и једнобразност међу хаџијама без обзира на класу или поријекло.

Још један облик хаџа је умра, која није обавезна и може се обавити у било које доба године. Друга мјеста хаџа су Медина, гдје је Мухамед умро, као и Јерусалим, град многих исламских пророка и Ел Акса, која била правац молитве прије Меке.

Други чинови богослужења

Види још: Дова и Зићир

Муслимани рецитују и памте цио Куран или његове дијелове као врлинска дјела. Таџвид се односи на скуп правила за правилно изговарање Курана. Многи муслимани рецитују цио Куран током мјесеца рамазана. Онај ко запамти цио Куран назива се хафизом (арап. حافظ — „сачувати”), а хадиси помињу да ће ове особе моћи да посредују за друге на судњи дан.

Дова (арап. دعاء, транслит. дуа) молитва је призива, молбе или захтјева, тражећи помоћ или подршку од Бога. У исламској мисли, дова се сматра и чином обожавања и најспонтанијим и најобичнијим апелом упућеним Богу.

Зићир (осм. тур. ذكر, транслит. зикир од арап. ذِكْر, транслит. дикр — „сјећање, помињање”) односи се на фразе које се понављају и које се односе на Бога. Обично укључује тахмид, проглашавајући хвалу Богу (арап. ٱلْحَمْدُ لِلَّٰهِ, транслит. ал-Хамду лилах) током молитве или када се осјећа захвалност, и тесбих, проглашавање славе Богу током молитве или када се нешто говори у страхопоштовању или изговарање „у име Бога” (арап. بَسْمَلَة, транслит. басмалах) прије него што се започне неки чин као што је јело.

Историја

Главни чланак: Историја ислама

Панорамски поглед на Пророкову џамију у Медини у Саудијској Арабији из 2004. године. Сматра се другом најсветијом џамијом у исламу.

Мухамед и почетак ислама (570—632)

Главни чланак: Мухамед

Види још: Мухамед у Меки, Ране друштвене промјене под исламом и Прва исламска држава

Улаз у пећину Хира на планини Џабал ел Нур.

Према исламском предању, Мухамед је рођен у Меки 570. године и рано је постао сироче. Одрастајући као трговац, постао је познат као „поуздани” (арап. الامين) и био је тражен као непристрасан арбитар. Касније је оженио Хатиџу, своју послодавку. Узнемирен моралним падом и идолопоклонством које је преовладало у Меки и тражећи изолацију и духовну контемплацију, Мухамед се 610. повукао у пећину Хира на планини Џабал ел Нур, недалеко од Меке. Током боравка у пећини, тврдио је да је примио прву објаву Курана од анђела Гаврила (Џибрила). Догађај Мухамедовог повлачења у пећину и накнадног примања објаве познат је као „Ноћ моћи” (арап. لیلة القدر, транслит. Лајлат ал-Кадр) и сматра се значајним догађајем у историји ислама. Наредне 22 године Мухамедовог живота, од 40. године па надаље, наставио је да прима објаве од Бога, постајући посљедњи или печат Пророка послатих човјечанству.

„Мумахемд код Ћабе”, из османског епа Сијер-и Небија из око 1595. године. Мухамед је приказан са велом преко лица.

Током овог периода, док је био у Меки, Мухамед је проповиједао прво у тајности, а затим и јавно, позивајући своје слушаоце да напусте многобоштво и обожавају једног Бога. Много рани обраћеници у ислам биле су жене, сиромашни, странци и робови, попут првог мујезина Билала ибн Ребаха. Елита Меке сматрала је да Мухамед дестабилизује њихов друштвени поредак проповиједајући о једном Богу и дајући сумњиве идеје сиромашнима и робовима, јер су профитирали од ходочашћа идолима Ћабе.

Након дванаест година прогона муслимана од Меканаца, Мухамед и његови сапутници (асхаби) извршили су селидбу (хиџра) 622. у град Јатрби (данашња Медина). Ту је основао прву исламску државу са мединским обраћеницима (енсарије) и меканским досељеницима (мухаџири). Медински устав потписала су сва племена Медине. Овим су успостављене религијске слободе и слобода коришћења сопствених закона међу муслиманским и немуслиманским заједницама, као и споразум о одбрани Медине од спољних пријетњи. Меканске снаге и њихови савезници поражени су од муслимана у бици код Бадра 624, а затим су водили безуспјешну битку код Ухуда 625, прије него што су безуспјешно опсједали Медину у бици на Хендеку 627. године. Између Меке и муслимана је потписан споразум на Худејбији 628, али га је Мека прекршила двије године касније. Како је све више племена прелазило у ислам, муслимани су пресјецали меканске трговачке путеве. Мухамед је до 629. изашао као побједник у готово бескрвном освајању Меке, а до своје смрти 632. ујединио је племена Арабије у јединствену религијску политију.

Рани исламски период (632—750)

За више информација погледајте: Мухамедово насљедство и Рана муслиманска освајања

Види још: Гадир-Хум и Сакифа

Ширење Рашидунског калифата.

Купола на стијени у Јерусалиму, коју је изградио калиф Абд ел Малик ибн Марван, завршена је крајем Друге фитне.

Мухамед је преминуо 632, а његови први насљедници, названи калифи, били су: Ебу Бекр, Омар, Осман, Алија и понекад Хасан ибн Али — познати су у сунитском исламу као праведно вођени (арап. الراشدون, транслит. ал-Рашидун) насљедници (арап. خليفة, транслит. кхалифа) односно рашидунски калифи. Нека племена су напустила ислам и побунила се под вођама који су се прогласили новим пророцима, али их је Ебу Бекр уништио у ратовима Риде (632—633). Мјесни Јевреји и хришћани, прогоњени као религијске мањине и јеретици и изложени тешким порезима, често су помагали муслиманима да преузму земљу, што је за исход имало брзо ширење калифата на Персију и Византију. Осман је за калифа изабран 644, а убиство које су извели побуњеници довело је до тога да Алија постане сљедећи калифа. У првом грађанском рату, Аиша, Мухамедова удовица, подигла је војску против Алије, покушавајући да освети Османову смрти, али је поражена у бици код Басре 656. године. Алија је покушао да смијени намјесника Сирије Муавија, који је сматран корумпираним. Муавија је објавио рат Алији и поражен је у бици код Сифина 657. године. Алијина одлука да арбитрира је разљутила хариџите, екстремистичку секту, који су сматрали да тиме што се не бори против грешника и сам Алија постаје грешник. Хариџити су се побунили и поражени су у бици код Нахравана 658, али је хариџитски убица касније убио Алију. Хасан, Алијин син, изабран је за калифа и потписао је мировни споразум како би избјегао даље борбе, абдицирајући у корист Маувија у замјену да не именује насљедника. Муавија је успоставио Омејадску династију именовањем свог сина Језида за насљедника, што је изазвало други грађански рат. Током битке на Кербали 680, Хусеина ибн Алија убиле су Језидове снаге; од тада тај догађај обиљежавају шиити сваке године. Сунити, превођени Абдулахом ибн ел Зубајром и противницима династичких калифа, поражени су у опсади Меке. Ови спорови око вођства довели су до сунитско-шиитско раскола, јер шиити вјерују да вођство припада Мухамедовој породици преко Алије, која се назива ехли-бејт (арап. أَهْل ٱلْبَيْت — „људи куће”).

Ебу Бекрово вођство је надгледало почетак састављања Курана. Калиф Омар II основао је одбор, Седам фукаха Медине, а Малик ибн Енес је написао једну од најранијих књига о исламском праву, Ел Мувета, као консензус мишљења тих правника. Хариџити су вјеровали да не постоји компромисни средњи пут између добра и зла и да би сваки муслиман који почини тежак гријех постао невјерник. Такође, термин „хариџити” се користио за касније групе попут Исламске државе. Муриџити су учили да праведност људи може процијенити само Бог. Стога, грешници се могу сматрати заблудјелима, али не и осуђивати као невјернике. Овај став је преовладао у главним исламским вјеровањима.

Омејадски калифат је освојио Магреб, Пиринејско полуострво, Галију и Синд. Омејади су се борили и са недостатком легитимитета и ослањали су се на јако покровитељску војску. Пошто је џизија (арап. جِزْيَة) била порез који су плаћали немуслимани и који их је ослобађао од војне службе, Омејади нису признавали обраћање неарапа у ислам, јер је то смањивало приходе. Док је Рашидунски калифат наглашавао штедњу, Омар је чак захтијевао попис имовине свако званичника, а омејадски луксуз је изазивао незадовољство међу побожнима. Хариџити су предводили Берберски устанак (740—743), што је довело до првих муслиманских држава независних од калифата. Током Абасидског устанка, неарапски обраћеници (мавла), арапска племена које је потиснуо омејадски клан и неки шиити су се окупили и свргли Омејаде, успостављајући мултикултурну Абасидску династију 750. године.

Класично доба (750—1258)

За више информација погледајте: Хасидске студије и Исламска филозофија

Види још: Доприноси исламског свијета средњовјековној Европи и Турко-персијска традиција

Шафија је кодификовао метод за одређивање поузданости хадиса. Током раног абасидског доба, мухадиси попут Мухамеда ел Бухарија и Муслима ибн ел Хаџаџа саставили су главне сунитске збирке хадиса, док су учењаци попут Мухамеда ел Кулајнија и Ибн Бабавајха саставили главне шиитске збирке хадиса. Четири сунитске школе (мезхеб) — ханефијски, ханбелијски, маликијски и шафијски — успостављене су око учења Ебу Ханифе, Ахмеда ибн Ханбела, Малика ибн Анеса и Шафије. Насупрот томе, учења Џафера ел Садика формирала су џаферијску правну школу. У 9. вијеку, Ел Табари је завршио свој први коментар Курана, Тефсир ел Табари, који је постао један од најцитиранијих коментара у сунитском исламу. Неки муслимани су почели да доводе у питање побожност уживања у световном животу и истицали су сиромаштво, понизност и избјегавање гријеха засновано на одрицању од тјелесних жеља. Аскети попут Хасана ел Басрија надахнули су покрет који ће се развити у суфизам.

У то вријеме, богословски проблеми, нарочито проблеми слободне воље, били су истакнути, а Ел Басри је тврдио да иако Бог зна људске дјела, добро и зло потичу од злоупотребе слободне воље и ђавола. Грчка рационалистичка филозофија утицала је на спекулативну школу мишљења познату као мутазила (арап. المعتزلة), која је заступала идеју слободне воље коју је замислио Васил ибн Ата. Калиф Ел Мамун је то прогласио званичним вјеровањем и безуспјешно је покушао да наметне свој став већини. Калиф Ел Мутасим је спроводио прогоне, а традиционалиста Ахмед ибн Ханбел је посебно одбио да се прилагоди Мутазиловој идеји да је Куран створен, а не вјечан, што је за исход имало мучење и утамничење у самици скоро тридесет мјесеци. Међутим, друге школе спекулативног богословља — матуридизам који је основао Абу Мансур ел Матуриди и ашаризам који је основа Абу ел Хасан ел Ашари — биле су успјешније у ширем усвајању. Филозофи попут Ел Фарабија, Ибн Сине и Ибн Рушда настојали су да ускладе Аристотелов идеје са учењима ислама, слично каснијој схоластици унутар хришћанства у Европи и раду Мојсија Мајмонида у јудејству, док су други попут Ел Газалија противили таквом синкретизму и на крају побиједили.

Око, према Хунаjну ибн Исхаку из рукописа из око 1200. године.

Ово доба се понекад назива „златним добом ислама”. Научна достигнућа ислама обухватила су широк спектар предметних области, укључујући медицину, математику, астрономију и пољопривреду, као и физику, економију, инжењерство и оптику. Ибн Сина је био пионир у експерименталној медицини, а његов Канон медицине вијековима је коришћен као стандардни медицински спис у исламском свијету и Европи. Рази је први препознао болести малих и великих богиња. Јавне болнице тог времена издавале су прве медицинске дипломе за лиценцирање љекара. Ибн ел Хајтам се сматра оцем савремене научне методе и често се назива „првим правим научником на свијету”, нарочито у вези са радом у оптици. У инжењерству, аутоматски свичар флауте браће Бану Муса сматра се првом програмабилном машином. У математици, концепт алгоритма је добио име по Мухамеду ел Хорезмију, који се сматра оснивачем алгебре, која је добила име по његовој књизи Ел Џебр, док су други развили концепт функције. Власти су научницима плаћале надокнаду која је еквивалентна плати професионалних спортиста данас. Гинисова књига рекорда препознаје Универзитет Ал Карауин, основан 859. на територији данашњег Марока, као најстарији универзитет на свијету који додјељује дипломе. Многи немуслимани, попут хришћана, Јевреја и Сабија, допринијели су исламској цивилизацији у разним областима, а институција позната као Кућа мудрости запошљавала је хришћанске и персијске учењаке да преводе дјела на арапски и да развијају нова знања.

Војници су се одвајали од Абасидског калифата и основали сопствене династије, као што су Тулиниди 868. у Египту и Газневиди 977. у средњој Азији. У овој фрагментацији наступио је шиитски вијек, отприлике од 945. до 1055. године, који је донио успон миленијумског исмаилског шиитског мисионарског покрета. Једна исмаилска група, Фатимиди, преузела је контролу над сјеверном Африком у 10. вијеку, а друга, Кармати, опљачкала је Меку и украла Црни камен, камен постављен унутар Ћабе, током своје неуспјешне побуне. Још једна исмаилска група, Бујиди, освојила је Багдад и претворила Абасиде у фигуративну монархију. Сунитски Селџуци водили су кампању за поновно учвршћивање сунитског ислама заговарањем научним мишљења тог времена, нарочито изградњом образовних институција познатих као неземије, које се повезује са Ел Газалије и Саадијем.

Ширење муслиманског свијета се наставило религијским мисијама којим је Поволшка Бугарска примила ислам. Делхијски султанат је досегао дубоко у Индијски потконтинент и многи су прешли на ислам, нарочито нижа каста хиндуса чији потомци чине огромну већину индијских муслимана. Трговина је довела многе муслимане у Кину, гдје су практично доминирали увозном и извозном индустријом династије Сунг. Муслимани су регрутовани као владајућа мањинска класа у династији Јуан.

Касни средњи и рани нови вијек (1258 — 18. вијек)

За више информација погледајте: Сафавидско преобраћање Ирана на шиитски ислам

Газан-кан, седми владар Илканата, прелази у ислам. Приказ из 14. вијека.

Преко муслиманских трговинским мрежа и дјелатности суфијских редова, ислам се проширио на нова подручја, а муслимани су се асимиловали у нове културе.

Под Османским царством, ислам се проширио на југоисточну Европу. Прелазак у ислам често је подразумијевао извјесни степен синкретизма, као што је илустровано Мухамедовим појављивањем у хиндуистичком фолклору. Турци муслимани су у ислам укључили елементе турских шаманских вјеровања. Муслимани за вријеме кинеске династрије Минг, који су потицали од ранијих досељеника, асимиловани су, понекад кроз законе који су то налагали, усвајањем кинеских имена и културе, док је Нанкинг постао важно средиште исламских студија.

Културне промјене биле су очигледне са смањењем арапског утицаја након монголског уништења Абасидског калифата. Муслимански монголски канати у Ирану и средњој Азији имали су користи од повећаног међукултурног приступа источној Азији под монголском влашћу и стога су процвјетали и развијали се изразитије под арапским утицајем, као што је ренесанса под Тимуридима. Хаџе Насирудин Туси (1201—1274) предложио је математички модел за који се касније тврдило да га је усвојио Никола Коперник без промјена у свом хелиоцентричном моделу, док процјена Џамшида ел Кашанија броје пи неће бити надмашена 180 година.

Након увођења барутног оружја, велике и централизоване муслиманске државе су се консолидовале око барутних царстава, која су претходно била расцјепљена по различитим територијама. Османска династија је полагала право на калифат, а претензије су ојачане 1517. када је Селим I постао владар Меке и Медине. Шиитски Сафавиди дошли су на власт 1501. и касније освојили цијели Иран. У јужној Азији, Бабур је основао Могулско царство.

Религија централизованих барутних царстава утицала је на религијску праксу становништва. Симбиоза између османских владара и суфизма снажно је утицала на исламску владавину Османлија од самог почетка. Мевлевије и бекташи имали су блиске односе са султанима, јер су суфијско-мистични, као и хетеродоксни и синкретични приступи исламу били у процвату. Често насилно сафавидско преобраћање Ирана у имамитски шиитски ислам, осигурало је коначну доминацију имамитске секте шиитског ислама. Персијски досељеници у јужну Азију, као што су утицајне бирократе и земљорадници, помогли су у ширењу шиитског ислама, формирајући неке од највећих шиитских заједница изван Ирана. Надир-шах, који је свргнуо Сафавиде, покушао је да побољша односе са сунитима пропагирајући интеграцију имамитског ислама у сунитски ислам као петог мезхеба, познатог као џафаризам, али Османлије то нису признале.

Касни нови вијек (18—20. вијек)

Абдулмеџид II, посљедњи калиф османске династије.

Раније у 14. вијеку, Ибн Тајмија је заговарао пуритански облик ислама, одбацујући филозофске приступе у корист једноставног богословља, позивајући на отварање капија иџтихада умјесто слијепог имитирања учењака. Позивао је на џихад против оних које је сматрао јеретицима, али су његови списи играли само маргиналну улогу током његовог живота. Током 18. вијеку у Арабији, Мухамед ибн Абдул Вахаб, под утицајем дјела Ибн Тајмије и Ибн ел Кајима, основао је покрет под називом вахабизам, како би се вратио ономе што је сматрао непатвреним исламом. Осудио је многе мјесне исламске обичаје, попут посјећивања Мухамедовог гроба или светитеља, као касније иновације и гријех, а вахабије су уништиле много свето камење и дрвеће, суфијска светишта, гробнице Мухамеда и његових сапутника и гробницу Хусеина у Кербали, главном шиитском ходочасничком мјесту. Склопио је савез са породицом Сауд, која је до 1920-их завршила освајање подручја које ће постати Саудијска Арабија. Ма Ванфу и Ма Дебао заговарали су салафистичке покрете у 19. вијеку, попут сајлајфенгјеа у Кини, након повратка из Меке, али су их суфијске групе на крају прогониле и приморале на скривање. Друге групе су настојале да реформишу суфизам умјесто да га одбаце, због чему се у Сенуси и Мухамед Ахмед водили рат и оснивали државе у Либији и Судану. У Индији, шах Валијулах Дехлеви је покушао помирљивији наступити према суфизму и утицао је на деобандијски покрет. Као одговор на деобандијски покрет, основан је барелвијски покрет као масовни, бранећи популарни суфизам и реформишући његове праксе.

Муслимански свијет је генерално био у политичком паду с почетком од 19. вијека, нарочито у поређењу са хришћанским европским силама. Раније, у 15. вијеку, Реконкиста је успјела да протјера муслимане са Пиринејског полуострва. До 19. вијека, британска Источноиндијска компанија је формално анектирала Могулско царство у Индији. Као одговор на западни империјализам, многи интелектуалци су настојали да реформишу ислам. Исламски модернизам, који су западни научници првобитно назвали салафија, прихватио је савремене вриједности и институције попут демократије, док је био оријентисан на религијске списе. Значајне претече покрета били су Мухамад Абдо и Џамалудин ел Афгани. Абул Ала Маудуди је утицао на савремени политички ислам. Слично савременој кодификацији, шеријат је први пут дјелимично кондификован у Маџали, законику Османског царства 1869. године.

Османско царство се распало након Првог свјетског рата, а Османски калифат је укинут 1924, а касније Шарифски калифат је убрзо пао, чим је ислам остао без калифа. Панисламисти су покушавали да уједине муслимане и такмичили су се са растућим националистичким снагама, као што је панарабизам. Организација исламске сарадње, која окупља земља са муслиманском већином, основана је након паљена џамије Ал Акса 1969. године.

Контакт са индустријализованим земљама довео је муслимане у нова подручја путем економских миграција. Многу муслимани су мигрирали као уговорне слуге (углавном из Индије и Индонезије) на Карибе, чинећи највећу муслиманску популацију по постотку у Америци. Миграције из Сирије и Либана допринијеле су бројности муслимана у Латинској Америци. Резултујућа урбанизација и повећање тргове у подсахарској Африци довела је муслимане у нове област и посљедично ширење вјере, вјероватно удвостручујући број муслимана између 1869. и 1914. године.

Савремено доба

Вође муслиманских земаља током 13. засједања Исламског самита у Истанбулу у Турској 2016. године.

Претече исламског модернизма утицале су на исламистичке политичке покрете попут Муслиманског братства и сродних странака у арапском свијету, које су имале добар резултат након Арапског прољећа, Џамат-и-ислами у јужној Азији и Странка правде и развоја која је деценијама на власти у Турској. У Ирану је револуцијом секуларна монархија замијењена исламском републиком. Други, попут сајида Рашида Риде, одвојили су се од исламских модерниста и противили се прихватању онога што је он сматрао западним утицајем. Салафистичка џихадистичка Исламска држава је чак покушала да поново створи златни динар, као свој монетарни систем. Док су неки од оних који се се одвојили били квијентисти, други су вјеровали у насиље против оних који им се супротстављају, чак и против других муслимана.

Супротстављајући се исламистичким политичким покретима, у Турској у 20. вијеку војска је изводила преврате како би свргнула исламистичке владе, а покривање главе било је законски ограничено, као што се догодило и у Тунису. На другим мјестима, религијски ауторитети су кооптирани и сада се често сматрају државним марионетама. Нпр. Саудијска Арабија је монополизовала религијску науку, а Египат је национализовао Универзитет Ал Азхар, раније независан глас контроле државе власти. Салафизам је финансиран на Блиском истоку због свог квијетизма. Саудијска Арабија је водила кампању против револуционарних политичких покрета на Блиском истоку, супротстављајући се Ирану.

Муслиманске мањине различитих етничких група су прогоњене као религијске групе. Прогоне су спроводиле комунистичке снаге попут Црвених Кмера, који су их сматрали својим главним непријатељем које треба истријебити, јер их је њихова религијска пракса издвајала од остатка становништва. Уједињене нације и Амнести интернашонал назвали су нападе мјанмарске војске на Рохинџа муслимане злочином против човјечности, док је Мисија за утврђивање чињеница Високог комесаријата УН за људска права идентификовао геноцид, етничко чишћење и друге злочине против човјечности.

Напредак глобалне комуникације олакшао је ширење религијског знања. Неки муслимански интелектуалци све више теже да одвоје исламска вјеровања из светих списа од културних традиција. Између осталих група, овај приступ информацијама довео је до пораста популарних „телеванђелистичких” проповједника, попут Амра Халеда, који се такмиче са традиционалним улемама у свом домету и имају децентрализованих религијски ауторитет. „Индивидуализованија” тумачења ислама, посебно укључују либералне муслимане који покушавају да ускладе религијске традиције са савременом секуларном управом, приступ који су неки критиковали због његове компатибилности. Штавише, секуларност се доживљава као страна идеологија коју намећу освајачи и коју овјековјечују постколонијалне владајуће елите и чест о се схвата као еквивалент антирелигији.

Демографија

Главни чланци: Исламски свијет и Ума

Види још: Ислам по држава и Раст муслиманског становништва

Процентуални удио муслимана по државама (2010).

Око 25,6% свјетске популације, или око 2.000.000.000 људи, према подацима из 2020. били су муслимани. Процјена из 1900. била је 12,3%, 1990. била је 19,9%, а пројекције сугеришу да ће тај удио бити 29,7% до 2050. године. Студија Pew Research-а из 2020. открила је да је глобална муслиманска популација најбрже растућа религијска група током посљедње деценије, углавном зато што су муслимани у просјеку млађи и имају већу стопу наталитета — два кључна фактора која покрећу природни раст становништва.

Pew Research процјењује да сунитски муслимани чине 87—90% укупног броја муслимана, а шиитски 10—13%. Приближно 49 држава има муслиманску већину, при чему је 62% муслимана свијета живи у Азији, од чега је око 683.000.000 у Индонезији, Пакистану, Индији и Бангладешу. Арапи чине највећу етничку групу међу муслиманима, а слиједе их Бенгалци и Панџапци. Већина процјена показује да у Кини живи приближно 20.000.000—25.500.000 муслимана (1,5—1,8% становништва). Ислам у Европи је друга највећа религија послије хришћанства у многим државама, са стопама раста првенствено због имиграције и веће стопе наталитета муслимана 2005, што је чинило 4,9% цјелокупног становништва Европе 2016. године.

Религијско преобраћање нема општи утицај на раст броја муслимана, јер „број људи који постану муслимани кроз преобраћање изгледа да је отприлике један броју муслимана који напусте вјеру”. Ипак, очекује се да ће ислам доживјети скроман пораст од 3.000.000 кроз преобраћање између 2010. и 2050, углавном из подсахарске Африке (2.920.000). Према студији Pew Research-а из 2020, око 1% одраслих који су одгајани као муслимани напушта вјеру, док једнак проценат — око 1% — прелази у ислам из других религија, што за исход има низак ниво преласка у ислам или из ислама. Бивши муслимани су склонији преобраћању у другу религију него него да постану нерелигиозни.

Према извјештају CNN-а, „ислам је привукао преобраћенике из свих друштвених слојева, а највише Афроамериканце”. У Британији, око 6000 људи годишње пређе у ислам, док према чланку у часопису British Muslims Monthly Survey, већину нових преобраћеника чине жене. Према листу The Huffington Post, „посматрачи процјењују да чак 20.000 Американца годишње пређе у ислам”, а већина њих су жене и Афроамериканци.

И по процентуалном и по укупном броју, ислам је најбрже растућа главна религијска група на свијету и предвиђа се да ће до краја 21. вијека бити највећа на свијету, престижући хришћанство. Процјењује се да ће до 2050. број муслимана бити скоро једнак броју хришћана, „због младости и високе стопе фертилитета муслимана у односу на друге религијске групе”.

Главни правци и секте

Главни чланак: Правци у исламу

Види још: Шиитско-сунитски односи

Сунизам

Главни чланак: Сунизам

Девет томова Сахих ел Бухарија, један од шест сунитских хадиса.

Сунизам, или сунитски ислам, назив је за највећи правац у исламу. Термин је скраћеница израза 'ahl as-sunna wa l-jama'ah, што значи „народ суне (Мухамедове традиције) и заједнице”. Сунитски ислам се понекад назива „правовјерним исламом”, иако неки научници сматрају то неприкладним, а многи несунити могу то сматрати увредом. Сунити вјерују да су прва четири калифа били законити Мухамедови насљедници и првенствено се позивају на шест главних хадиса у вези правних питања, док се притом држе једног од четири мезхеба — традиционалне школе правне праксе: маликијски, ханбелијски, ханифијски и шафијски.

Традиционалистичко богословље је сунитска школа мишљења, коју је истакнуто заступао Ахмед ибн Ханбел (780—855), коју карактерише придржавање текстуалистичког схватања Курана и сунета, вјеровања да је Куран нестворен и вјечан, и противљење спектулативном богословљу у религијским и етничким питањима. Матуридизам, по оснивачу Абу Мансуру ел Матуридију (853—944), тврди да свети спис није потребан за основну етику и да се добро и зло могу разумјети само разумом, а да се људи ослањају на откровење за створе која су изван људског поимања. Ашаризам, по оснивачу Абу ел Хасану ел Ашарију (око 874—936), сматра да етика може произаћи само из божанског откровења, али прихвата разум у вези егзегетских питања и комбинује мутазилске приступа са традиционалистичким идејама.

Салафизам је покрет исламског препорода који заговара повратак праксама најранијих генерација муслимана. У 18. вијеку, Мухамед ибн Абд ел Вахаб је предводио салафистички покрет, који други називају вахабизмом, у данашњој Саудијској Арабији. Сличан покрет, Ахл ел хадис, такође је имао значај вјековне сунитске правне традиције, преферирајући да непосредно слиједи Куран и хадисе. Нуризам, сунитски покрет, покренуо је Саид Нурси (1877—1960) и обухватао је елементе суфизма и науке.

Шиизам

Главни чланак: Шиизам

Нахџ ел балага, збирка проповједи, писама и изрека које се приписују имаму Алији.

Шиизам је други највећи исламски правац. Шиити тврде да Мухамедов насљедник као вођа мора бити од одређених потомака Мухамедове породице познате као Ехли-бејт и да те вође, познати као имами, имају додатни духовни ауторитет. Шиити се воде џафаријском школом правне праксе.

Према сунитима и шиитима, значајан догађај се одвио у Гадир Хуму током Мухамедовог повратка са посљедњег ходочашћа у Меку, гдје је зауставио хиљаде муслимана у подневној врућини. Мухамед је именовао свог рођака Алију за извршиоца своје посљедње воље и тестамента, као и за свог валију. Шиити признају да је Мухамед одредио Алију за свог насљедника (калифа) и имама (духовног и политичког вођу), али није могао да наслиједи Мухамеда као вођу муслимана због других сапутника који су изабрали Ебу Бекра за калифа. Сунити ипак вјерују да Мухамед није именовао насљедника прије смрти и Ебу Бекра сматрају првим законитим калифом послије Мухамеда. Шиити тврде да заједница намјерно занемарила Алијину номинацију, наводећи Ебу Бекрово именовање Омара, друге историјске доказе и став Куране да већина не подразумијева легитимитет.

Неке од првих шиитских имама поштују и шиити и сунити, као што су Алија и Хусеин. Дванаестници, највећи и најутицајнији шиитски правац, вјерују у Дванаест имама, од којих је посљедњи отишао у окултацију да би се једног дана вратио. Вјерују да је пророчанство о Дванаест имама проречено у Хадису о дванаест насљедника, који су забиљежили у сунитски и шиитски извори. Зејдије одбацују непогрешивост имама и понекад се сматрају „петим мезхебом” сунитског ислама, а не шиитским правцем. Разликовали су се од других шиита због статуса петог имама и понекад су познати као „петинци”. Исмаилије су се одвојили од дванаестница око питања ко је седми имам и додатно су се фрагментовали у више група око статуса узастопних имама, при чему су највећа група низарити.

За шиите, џамија имама Алије у Наџафу, џамија имама Хусеина у Кербали и џамија Фатиме Масуме у Кому су међу исламским светим мјестима.

Ибадизам

Главни чланци: Ибадизам и Хариџити

Ибадизам је трећи највећи правац ислама чији коријени сежу до хариџитског отцјепљења од четвртог калифа Алије. Практикује га око 1.450.000 муслимана широм свијета, што је приближно 0,08% свих муслимана, од којих је већина у Оману. Ибадизам се често повезује са и сматра се умјереном варијацијом хариџита, иако се сами ибадити противе овој класификације. Хариџити су биле групе који се се побуниле против калифа Алије због његовог прихватања арбитраже са неким кога су сматрали грешником. За разлику од већине хариџита, ибадизам не сматра грешне муслимана невјерницима. Ибадијски хадиси, као што је збирка Џами сахик, користе ланце наратора из ране историје ислама које сматрају поузданим, али већина ибадијских хадиса се такође налази у стандардним сунитским збиркама, а савремени ибадити често одобравају стандардне сунитске збирке.

Остали правци и секте

• Покрет ахмадија основао је Мирза Гулам Ахмад у Британској Индији 1889, који је тврдио да је махди којег очекују муслимани као „подријеђеног” пророка пророку Мухамеду. Постоји широк спектар различитих вјеровања и учења ахмадија у поређењу са вјеровањима и учењима других муслимана, која обухватају тумачења печата Пророка и махдијевог другог доласка. Ова уочена одступања од нормативне исламске мисли довела су до тога да већина муслимана одбацује њихову вјеру као јерес, као и до прогона ахмадија у разним земљама, нарочито у Пакистану, гдје је влада званично прогласила немуслиманима. Ахмадије су подијељене у двије групе: прва је Ахмаедијска муслиманска заједница, тренутно доминантна група, и Лахорски ахмадијски покрет за ширење ислама.
• Алевизам је синкретичка и хетеродоксна мјесна исламска традиција, чији сљедбеници слиједе мистична (батин) учења Алије и Хаџи Бекташа Велија. Алевизам је мјешавина традиционалних турских вјеровања из 14. вијека, са могућим синкретистичким поријеклом у шаманизму и анимизму, заједно са шиитским и суфијским вјеровањима. Процјењује се да широм свијета постоји 10.000.000—20.000.000 (око 0,5—1% свих муслимана) алевита.
• Куранизам је религијски покрет заснован на увјерењу да исламски закон и смјернице треба да се заснивају само на Курану, а не на сунету или хадису, при чему се кураније значајно разликују у свом приступу пет стубова ислама. Покрет се развио од 19. вијека надаље, а мислиоци попут Саида Ахмад-кана, Абудалаха Чакралавија и Гулама Ахмеда Первеза у Индији доводили су у питање хадиску традицију. У Египту, Мухамад Тавфик Сидки је написао чланак „Ислам је само Куран” у часопису Ел Манар, истичући да је једини ауторитет Куран. Истакнути куранија с краја 20. вијека био је Рашад Халифа, египатско-амерички биохемичар који је тврдио да је открио нумеролошки код у Курану и основао је куранистичку организацију United Submitters International.
• Мутазилитизам је био рана исламска богословска школа позната по коришћењу рационализма, нарочито према два примарна извора у исламу, Курану и хадисима. Школа је основана на пет главних начела: једнобоштво (тевхид), божанска правда, сигурност божанских обећања и пријетњи, средњу став у погледу статуса великих грешника и обавеза подстицања добра и забрањивања зла. За разлику од сунита, мутазилије су одбацили традиционални став да је Куран нестворена Божја ријеч и умјесто тога сматрали су да је Куран створено откровење, како би потврдили потпуно јединство Бога. Наглашавајући употребу разума, тврдили су да људска слободна воља омогућава појединцима да бирају између добра и зла, чинећи их одговорним за све поступке. Иако је утицај мутазилија опао због друштвеног и политичког притиска правовјерних сунита, њихово рационалистичко насљеђе остаје важно у исламском интелектуализму.

Безмезхебност

Главни чланак: Безмезхебност

Безмезхебни муслимани су кровни термин који се користи за муслимане који не припадају или се не идентификују са одређеним исламским правцем. Недавна истраживања показују да се велики дио муслимана у неким дијеловима свијета идентификује као „само муслимани”, иако је доступно мало објављених анализа о мотивацијама које стоје иза ових одговора. Pew Research извјештава да испитаници који се идентификују као „само муслимани” чине већину муслимана у седам држава (и релативну већину у три друге), са највећим удијелом у Казахстану од 74%. Најмање један од пет муслимана у најмање 22 државе идентификује се на овај начин.

Мистицизам

Главни чланак: Суфизам

Види још: Салафијско-суфијски односи

Вртећи дервиши, или мевлевије, поред гробнице суфијског мистика Румија, у Конији у Турској.

Суфијски дервиши заједно изводе сему у Конји, у Турској.

Суфизам (арап. التصوف, транслит. ал-Тасавуф) мистично-аскетски је приступ исламу који тежи проналажењу непосредно личног искуства Бога. Класични суфијски учењаци дефинисали су суфизам као „науку чији је циљ поправљање срца и његов одвраћање од свега, осим од Бога”, кроз „интуитивне и емоционалне способности” које човјек мора да буде обучен да користи. Ахмад ибн Аџиба је дефинисао суфизам као „повратак традицији, а његов почетак је знање, средина је дјеловање [на основу знања], а крај је дар [од Алаха]”. Суфизам није секта ислама, а сљедбеници припадају различитим муслиманских правцима. Исмаилизам, чија учења су утемељена у гностицизму и новоплатонизму, као и ишракизму и исфаханској школи исламске филозофија, развио је мистична тумачења ислама. Хасан ел Басри, рани суфијски аскета, често приказан као један од најранијих суфија, наглашавао је страх од проневјерења Божјих очекивања послушности. Насупрот томе, касније истакнуте суфије, попут Мансура ел Халаџа и Џалалудина Румија, истицали су религиозност засновану на љубави према Богу. Таква посвјећеност би такође имала утицај на умјетност, а Руми је и даље један од најпродаванијих просјека у Америци.

Суфије сматрају суфизам неодвојивим дијелом ислама. Традиционалне суфије, као што су Бајазид Бастами, Џелалудин Руми, Хаџи Бекташ Вели, Џунаид ел Багдади и Ел Газали, тврдили су да је суфизам заснован на начелима ислама и учењу пророка. Историчар Најл Грин је тврдио да је ислам у средњовјековном периоду био мање-више суфијски. Сљедбеници сунитског покрета препорода, односно салафије, сматрају популарне побожне праксе, као што је поштовање суфијских светитеља, иновацијама у односу на изворну религију. Салафије су понекад физички нападале суфије, што је довело до погоршања односа између суфија и салафија.

Суфијске конгрегације формирају редове (тарикат) окупљене око учитеља (валија) који прати духовни ланац до Мухамеда. Суфије су играле важну улогу у образовање муслиманских друштава кроз своје мисионарске и образовне дјелатности. Покрети Ахле Сунат или Барелви, под утицајем суфизма, имају преко 200.000.000 сљедбеника у јужној Азији. Суфизам је заступљенији у средњој Азији, ако и у афричким државама попут Туниса, Алжира, Марока, Сенегала, Чада и Нигера.

Право и судска пракса

Главни чланци: Шеријат и Фикх

Види још: Логика у исламској филозофији § Исламско право и богословље

Карта исламских школа права у муслиманском свијету.

Шеријат је скуп исламског религијских закона. Жеља да се закони дефинишу и открију на свеобухватан и досљедан начин довела је до развоја теорије права, тј. фикха. Супротно, бида се користи за означавање незаконитих иновација у питањима религије. Развиле су се различите методологије, назване начела фикха (усул ал-фикх), а школа правне праксе која је настала око једне методологије позната је као мезхеб. Досљедност у праћењу одлука религијског стручњака или школе назива се таклид. Термин гајр мукалид односи се на оне који не користе таклид и према томе не припадају одређеном мезхебу. Пракса појединца који тумачи закон независним резоновањем назива се иџтихад. Они који тумаче шеријат познати су као муфтије, а њихова правна мишљења називају се фетве.

Примарни извори шеријата су Куран и сунет. Уобичајени трећи извор је кијас (аналогијско резоновање) који се користи за правна питања која нису дословно обраћена у Курану или сунету. Тражиле би се паралеле како би се пронашла илах, или дјелотворни узорак, који је разлог који стоји иза постојеће пресуде. Нпр. из специфичне забране вина изводи се широка забрана алкохола, јер дијеле оперативни узрок идентификован као природа промјене свијести при конзумацији свих алкохолних пића. Захиријски мезхеб се придржава строге дословности и стога одбацује кијас. Консензус мишљења је иџма, док се ихтилаф односи на неслагање учењака. Одлуке додјељују радње једној од пет категорија које се називају ахкам: обавезно (фарз), препоручено (мустехаб), неутрално (мубах), непрепоручено (мекрух) и забрањено (харам).

У новом вијеку, кривични закони засновани на шеријату су широко замијењени статутима надахнутим европским моделима. Танзиматске реформе Османског царства из 19. вијека довеле су до маџалског грађанског законика и представљале су први покушај кодификације шеријата. Иако устави већине држава са муслиманском већином садрже референце на шеријат, његова класична правила су углавном задржана само у законима о личном статусу (породичним законима). Законодавни органи који су кодификовали ове законе настојали су да их осавремене, а да притом не напусте темеље традиционалне судске праксе. Исламски препород крајем 20. вијека донио је позиве исламистичких покрета за потпуну примјену шеријата. Улога шеријата постала је спорна тема широм свијета. У току су дебате о томе да ли је шеријат компатибилан са секуларним облицима власти, људским правима, слободном мисли и правима жена, због забринутости, укључујући и око цензуре и насиља.

Друштво

Религијске личности

Главни чланак: Улема

„Татарска школа за дјецу”. Дјело Карла Босолија из 1856. године.

Ислам нема свештенство у свештеничком смислу, као што су свештеници који посредују између Бога и људи. Имам је религијска титула којом се означавају исламске водеће позиције, често у контексту вођења исламског богослужења. Религиозним тумачењем предсједава улема, група муслиманских учењака који су похађали исламске студије. Познавалац хадиса назива се мухадис, познавалац права назива се факих, правник који је квалификован да издаје правна мишљења или фетве назива се муфтија, а кадија је исламски судија. Почасне титуле које се дају учењацима су шеик, мула и мавлави. Неки муслимани поштују свеце повезане са натприродним чудима.

Управљање

Главни чланци: Политички аспекти ислама, Исламска економија, Исламска војна правна наука, Тасамух и Џихад

У исламској економској правној науци, гомилање богатства се осуђује и стога се монополско понашање не одобрава. Покушаји да се поштује шеријат довели су до развоја исламског банкарства. Ислам забрањује рибу, уобичајено преведено као лихварство, што се односи на било какву неправедну добит у трговину и најчешће се користи у значењу камате. Умјесто тога, исламске банке улазе у партнерство са зајмопримцем и дијеле профит и евентуалне губитке из тог подухвата. Још једна карактеристика је избјегавање неизвјесности, што се сматра коцкањем и исламске банке традиционално избјегавају дериватне инструменте као што су терминско тржиште или опције, што их је кроз историју штитило од падова на тржишту. Рашидунски и Омејадски калифат су се раније бавили расподјелом милостиње из благајне, познате као бајт ел мал, прије него што је то постало углавном индивидуално питање око 720. године. Први калиф Ебу Бекр, распоређивао је зекат као један од првих примјера загарантованог минималног прихода, при чему је сваки грађанин добила 10—20 дирхама годишње. За вријеме другог калифа Омера, уведено је издржавање дјеце, а стари и немоћни су имали право на стипендије, док је омејадски калиф Омер II додијелио слугу за сваку слијепу особу и за сваке двије хронично обољеле особе.

Џихад значи „борити се или трудити се [на Божјем путу]” и у, најширем смислу, јесте „испољавање највеће моћи, напора, подухвата или способности у суочавању са предметом неодобравања”. Шиити посебно наглашавају „већи џихад” тј. тежњу ка постизању духовног самоусавршавања, док се „мањи џихад” дефинише као ратовање. Када се користи без квалификатора, џихад се често схвата у војном облику. Џихад је једини облик ратовања дозвољен исламским правом и може се прогласити против нелегалних радника, терориста, криминалних група, побуњеника, отпадника и вођа или држава које угњетавају муслимане. Већина муслимана данас тумачи џихад само као одбрамбени облик ратовања. Џихад постаје дужност појединца само за оне којима је повјерена власт. За остатак становништва, ово се дешава само у случају опште мобилизације. За већину дванаестника, офанзивни џихад може прогласити само божански именован вођа заједнице муслимана и као такав је обустављен од окултације Мухамеда ел Махдије 868. године.

Свакодневни и породични живот

Главни чланци: Адаб (ислам), Исламски закони о исхрани, Ислам и дјеца, Брак у исламу, Жене у исламу и Полигинија у исламу

Иранка са хиџабом током молитве за Рамазански бајрам 2011. године.

Многе свакодневне праксе спадају у категорију адаба, односно етикете. Специфична забрањена храна укључује свињске производе, крв и стрвине. Здравље се сматра повјерењем од Бога, а опојна средства, попут алкохолних пића, забрањена су. Сво месо мора потицати од биљоједа коју је у име Бога заклао муслиман, Јевреј или хришћанин, осим дивљачи коју је неко сам уловио или упецао. Брада се често подстиче међу мушкарцима као нешто природно, а модификације тијела, попут трајних тетоважа, обично су забрањене јер крше стварање. Свила и злато су забрањени мушкарцима ради одржавања трезвености. Хаџа, често преведено као стид или скромност, понекад се описује као урођена карактеристика ислама и утиче на велики дио свакодневног живота муслимана. Нпр. одјећа у исламу наглашава стандард скромности, што укључује и хиџаб за жене. Слично томе, лична хигијена се подстиче уз одређене захтјеве.

Турски нотар саставља брачни уговор испред џамије Килич Али-пашe.

У исламском браку, младожења је дужан да плати вјенчани поклон (мехр). Већина породица у исламском свијету је моногамна. Мушкарцима је дозвољено да практикују полигинију и могу имати до четири жене истовремено. Исламска учења снажно савјетују да ако мушкарац не може да обезбједи јаку финансијску и емоционалну подршку за сваку од својих жена, препоручује се да ожени само једну. Један од разлога који се наводи за полигинију је тај што она омогућава мушкарцу да пружи финансијску заштиту за више жена, које иначе не би имале никакву подршку (нпр. удовице). Међутим, прва жена може поставити услов у брачном уговору да муж не може да се ожени другом женом током њиховог брака. Такође, постоје културне варијације у вјенчањима. Полиандрија, пракса у којој жена има два или више мужева, забрањена је у исламу.

Након рођења дијетета, езан се изговара на десно ухо. Седмог дана се обавља свечаност акика, у којој се жртвује животиња, а њено месо дијели сиромашнима. Дијетету се обрије глава, а износ новца једнак тежини његове косе се донира сиромашнима. Мушко обрезивање — хитан — често се практикује у исламском свијету. Поштовање и послушност родитељима, и брига о њима, нарочито у старости, религијска је обавеза.

Муслиман на самрти се подстиче да изговори шехадет као своје посљедње ријечи. Одавање почасти мртвима и присуствовање сахранама у заједници сматра се врлим дјелима. У исламским погребним ритуалима, сахрана се треба одржати што је прије могуће, обично у року од 24 часа. Тијело купају, осим у случају мученика, припадници истог пола и обавијају га одјећом која не смије бити раскошна. Обавља се „погребна молитва” (џеназа-намаз). Плач, односно гласно, жалосно јаукање, није препоручено. Ковчези нису пожељни, а гробови су у неким исламским државама су необиљежени, чак ни гробови владара.

Умјетност и култура

Главни чланак: Исламска култура

Види још: Исламска умјетност, Исламска архитектура, Исламска књижевност, Ислам и фудбал и Културолошки муслимани

Термин „исламска култура” може означавати аспекте културе који се односе на религију, као што су празници и правила облачења. Такође, контроверзно се користи за културне аспекте традиционалних муслиманских народа. На крају, „исламска цивилизација” може се односити и на аспекте синтетизоване културе раних калифата, укључујући и културу немуслимана.

Исламска умјетност обухвата визуелне умјетности, укључујући разноразне области као што су архитектура, калиграфија, сликарство, грнчарија и друге. Иако је прављење слика живих бића често наилазило на неодобравања због закона против идолопоклонства, ово правило су различити учењаци и у различитим историјским периодима тумачили на различите начине. Ова строга правила коришћена су како би се објаснила распрострањеност калиграфије, теселације и шара као кључних аспеката исламске умјетничке културе. Поред тога, прикази Мухамеда су спорно питање међу муслиманима. У исламској архитектури, различите културе показују утицај, попут сјеверноафричке и шпанске исламске архитектуре, попут Велике џамије у Керуану која садржи мермерне и порфирне стубове из римских и византијских грађевина, док џамије у Индонезији често имају вишеслојне кровове из мјесних јаванских стилова.

Исламски календар је лунарни календар који почиње хиџром 16. јула 622. по јулијанском календару, датум који је наводно изабрао калиф Омер, јер је био важна прекретница у Мухамедовој судбини. Исламски свети дани падају на фиксне датуме лунарног календара, што значи да се јављају у различитим годишњим добима у различитим годинама по грегоријанском календару. Најважнији исламски празници су Рамазански бајрам који пада 1. шевала, који означава крај поста током мјесеца рамазана, и Курбан-бајрам који пада 10. зул-хиџеа, што се поклапа са завршетком хаџа.

Културолошки муслимани су религиозно непрактикујуће особе које се и даље идентификују са исламом због породичног поријекла, личног искуства или друштвеног и културног окружења у којем су одрасле.

Утицај на друге религије

Да ли су покрети попут Друза, Бергвата и Ха-Мима, настали из ислама или су подијелили одређена вјеровања са исламом, и да ли је сваки од њих засебна религија или секта ислама, контроверзна су гледишта. Вјера Друза се даље одвојила од исмаилизма развијајући сопствене јединствене доктрине и коначно се потпуно одвојила и од исламилизма и ислама; то укључује вјеровање да је имам Ел Хаким би Амр Алах био отјелотворени Бог. Јазданизам се сматра мјешавином мјесних курдских вјеровања и исламске суфијске доктрине коју је у Курдистан увео шеик Ади ибн Мусафир у 12. вијеку. Бабизам потиче од вјеровања дванаестинаца које је прошло преко саида Алија Мухамеда Ширазија, док је један од његових сљедбеника, Мирза Хусеин Али Нури, основао бахаи вјеру. Јарсанизам, дин-и илах и али-илахизам, сматрају се одвајањима од ислама. Сикизам, коју је основао гуру Нанак крајем 15. вијека у Панџабу, првенствено укључује аспекте ислама и хиндуизма.

Критике

Главни чланак: Критике ислама

Види још: Критике Мухамеда и Критике Курана

Свети Јован Дамаскин, под Омајадским калифатом, посматрао је исламске доктрине као својеврсну мјешавину библијских мотива.

Критика ислама постоји још од формирајућих етапа. Ране критике су долазиле од јеврејских аутора, попут Ибн Камуне, и хришћанских аутора, од којих су многи ислам сматрали хришћанском јереси или обликом идолопоклонства, често га објашњавајући апокалиптичним терминима.

Хришћански писци су критиковали исламске сензуалне описе раја. Али ел Табари бранио је опис раја у Курану, тврдећи да Свето писмо такође указује такве идеје, као што је испијање вина на небесима у Јеванђељу по Матеју. Доктрине западнохришћанског богослова Августина Хипонског довеле су до широког одбацивања тјелесног задовољства и у животу и у загробном животу.

Студија је открила да је већа исламска религиозност повезана са већим исламским екстремизмом.

Клеветничке слике Мухамеда, изведене из приказа Византијске цркве с почетка 7. вијека, јављају се у епској поеми „Божанствена комедија” Дантеа Алигијерија из 14. вијеку. У њој је Мухамед приказан у осмом кругу пакла, заједно са Алијом. Данте не криви ислам у цјелини, већ оптужује Мухамеда за раскол, успостављањем друге религије поред хришћанства.

Друге критике се усредсређују на однос према појединцу у данашњим државама са муслиманском већином, укључујући и питања везана за људска права, нарочито у везу са примјеном исламског права. Штавише, у јеку недавном тренда мултикултурализма, утицај ислама на способност муслиманских имиграната на асимилацију на Западу је критикован.

Види још

• Исламска митологија
• Исламистика
• Аврамске религије
  • Народи Књиге

Литература

• Smith, Jane I.; Haddad, Yvonne Yazbeck, ур. (2014). The Oxford handbook of American Islam (на језику: енглески). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-986263-4. 
• Lawson, Russell M. (2021). Science in the ancient world: from antiquity through the middle ages (на језику: енглески). Santa Barbara, California: ABC-CLIO. ISBN 978-1-4408-7353-9. 
• Denny, Frederick, ур. (2010). Sunni Islam: Oxford Bibliographies Online Research Guide (на језику: енглески). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-980429-0. 
• Hassan, Riaz (2008). Inside Muslim minds (на језику: енглески). Carlton, Vic: Melbourne University Press. ISBN 978-0-522-85481-7. 
• Webber, Robert E. (2009). Who Gets to Narrate the World? Contending for the Christian Story in an Age of Rivals (на језику: енглески). Westmont: InterVarsity Press. ISBN 978-0-8308-7771-3. 
• Reat, N. Ross; Perry, Edmund F. (1991). A world theology: the central spiritual reality of humankind (на језику: енглески). Cambridge [England] ; New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-33159-3. 
• Valentine, Simon Ross (2008). Islam and the Ahmadiyya jamaʻat: history, belief, practice (на језику: енглески). New York: Columbia University Press. ISBN 978-0-231-70094-8. 
• Robertson, David (2002). A dictionary of modern politics (на језику: енглески) (3 изд.). London ; New York: Europa Publications. ISBN 1-85743-093-X. 
• Lewis, Bernard (2009). Islam: the religion and the people (на језику: енглески). Upper Saddle River, N.J: Wharton School Pub. ISBN 978-0-13-223085-8. 
• Goudarzi, Mohsen (15. 12. 2023). . „Worship (dīn ), Monotheism (islām ), and the Qurʾān's Cultic Decalogue”. Journal of the International Qur'anic Studies Association (на језику: енглески). 8 (1): 30—71. ISSN 2474-8420. doi:10.1515/jiqsa-2023-0006. Приступљено 26. 12. 2025. 
• Esposito, John L., ур. (2000). The Oxford History of Islam (на језику: енглески). Oxford: Oxford University Press, Incorporated. ISBN 978-0-19-510799-9. 
• Mahmutćehajić, Rusmir (2006). The mosque: the heart of submission (на језику: енглески) (1 изд.). New York: Fordham University Press. ISBN 978-0-8232-2584-2. 
• Beversluis, Joel D. (2011). Sourcebook of World's Religions: An Interfaith Guide to Religion and Spirituality (на језику: енглески). Novato: New World Library. ISBN 978-1-57731-332-8. 
• Bearman, P. J., ур. (2012). Encyclopaedia of Islam (на језику: енглески) (2 изд.). Leiden: Brill. ISBN 978-90-04-26504. Приступљено 26. 12. 2025. 
• Ali, Kecia; Leaman, Oliver (2008). Islam: the key concepts (на језику: енглески). London ; New York: Routledge. ISBN 978-0-415-39638-7. 
• Campo, Juan Eduardo (2009). Encyclopedia of Islam (на језику: енглески). New York: Facts On File. ISBN 978-0-8160-5454-1. 
• Haywood, John; Jotischky, Andrew; McGlynn, Sean (2002). Historical atlas of the medieval world: AD 600 1492 (на језику: енглески) (1 изд.). New York: Metro Books. ISBN 0-7607-1975-6. 
• Leeming, David Adams (2005). The Oxford companion to world mythology (на језику: енглески). Oxford ; New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-515669-0. 
• Burge, Stephen R. (2015). Angels in Islam: Jalāl al-Dīn al-Suyūṭī's al-Ḥabā'ik fī akhbār al-malā'ik (на језику: енглески). London; New York: Routledge, Taylor and Francis Group. ISBN 978-1-136-50473-0. 
• McAuliffe, Jane Dammen, ур. (2002). Encyclopaedia of the Qurʼān (A-D)) (на језику: енглески). 1. Leiden: Brill. ISBN 978-90-04-11465-4. Приступљено 26. 12. 2025. 
  • Webb, Gisela. "Angel". In McAuliffe (2002 (I)).
• McAuliffe, Jane Dammen, ур. (2002). Encyclopaedia of the Qurʼān (E-I) (на језику: енглески). 2. Leiden: Brill. ISBN 978-90-04-12035-8. Приступљено 26. 12. 2025. 
  • Toelle, Heidi. "Fire". In McAuliffe (2002 (II)).
  • Afsaruddin, Asma. "Garden". In McAuliffe (2002 (II)).
  • Karamustafa, Ahmet T. "Fate". In McAuliffe (2002 (II)).
• McAuliffe, Jane Dammen, ур. (2003). Encyclopaedia of the Qurʼān (J-O) (на језику: енглески). 3. Leiden: Brill. ISBN 978-90-04-12354-0. Приступљено 26. 12. 2025. 
  • Elias, Jamal J. "Light". In McAuliffe (2003).
  • Kadi, Wadad; Mir, Mustansir. "Literature and the Qurʾān". In McAuliffe (2003).
• Martin, Richard C., ур. (2004). Encyclopedia of Islam and the Muslim world (на језику: енглески). New York: Macmillan Reference USA : Thomson/Gale. ISBN 978-0-02-865603-8. 
  • Campo, Juan E. "Nar". In Martin (2004).
• Esposito, John L. (2002). What everyone needs to know about Islam (на језику: енглески). Oxford ; New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-515713-0. 
• Çakmak, Cenap (2017). Islam: a worldwide encyclopedia (на језику: енглески). Santa Barbra, Calif: ABC-CLIO. ISBN 978-1-61069-217-5. 
• Watt, William Montgomery (2003). Islam and the integration of society (на језику: енглески). London: Routledge. ISBN 978-0-415-17587-6. 
• Esposito, John L., ур. (2003). The Oxford dictionary of Islam (на језику: енглески). New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-512558-0. 
• Esposito, John L., ур. (2004). The Oxford Dictionary of Islam (на језику: енглески) (1 изд.). Oxford: Oxford University Press, Incorporated. ISBN 978-0-19-975726-8. 
• al Faruqi, Lois Ibsen (1987). . „The Cantillation of the Qur'an”. Asian Music (на језику: енглески). 19 (1): 2—25. ISSN 0044-9202. JSTOR 833761. doi:10.2307/833761. Приступљено 26. 12. 2025. 
• Jones, Alan (1994). The Koran (на језику: енглески). London: Charles E. Tuttle Company. ISBN 978-1-84212-609-7. 
• Arberry, Arthur, ур. (1956). The Koran interpreted: a translation (на језику: енглески). London: Allen & Unwin. ISBN 0-684-82507-4. 
• Peters, Francis E. (2003). Islam: a guide for Jews and Christians (на језику: енглески). Princeton, N.J Woodstock: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-11553-5. 
• Teece, Geoff (2003). Islam (на језику: енглески). London: Franklin Watts. ISBN 978-0-7496-4796-4. 
• Turner, Colin (2006). Islam: the basics (на језику: енглески). London: Routledge. ISBN 978-0-415-34106-6. 
• Bennett, Clinton (2010). Interpreting the Qur'an: a guide for the uninitiated (на језику: енглески). London; New York: Continuum. ISBN 978-0-8264-9944-8. 
• Reeves, John C. (2004). Bible and Qurʾān: essays in scriptural intertextuality (на језику: енглески). Leiden Boston: Brill. ISBN 90-04-12726-7. 
• Esposito, John L., ур. (2009). The Oxford encyclopedia of the Islamic world. New York: Oxford university press. ISBN 978-0-19-530513-5. 
• Goldman, Elizabeth (1995). Believers: spiritual leaders of the world (на језику: енглески). New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-508240-1. 
• Esposito, John L. (2011). What everyone needs to know about Islam (на језику: енглески) (2 изд.). New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-979413-3. 
• Glasse, Cyril; Smith, Huston, ур. (2003). New Encyclopedia of Islam: A Revised Edition of the Concise Encyclopedia of Islam (на језику: енглески). Bloomsbury Academic. ISBN 978-0-7591-0190-6. 
• Smith, Jane Idelman (2006). The Islamic Understanding of Death and Resurrection (на језику: енглески). Cary: Oxford University Press USA – OSO. ISBN 978-0-19-515649-2. 
• Zaroug, Abdullahi Hassan (1985). . „The Concept of Permission, Supererogatory Acts and Aseticism in Islamic Jurisprudence”. Islamic Studies (на језику: енглески). 24 (2): 167—180. ISSN 0578-8072. JSTOR 20847307. 
• Mohammad, Noor (1985). . „The Doctrine of Jihad: An Introduction”. Journal of Law and Religion (на језику: енглески). 3 (2): 381—397. ISSN 0748-0814. JSTOR 1051182. doi:10.2307/1051182. Приступљено 26. 12. 2025. 
• Salamone, Frank, ур. (2004). Encyclopedia of religious rites, rituals, and festivals (на језику: енглески). 6 (1 изд.). New York, NY: Routledge. ISBN 978-0-415-94180-8. 
  • Kasim, Husain. "Islam". In Salamone (2004), p. 195–197.
• Galonnier, Juliette (5. 12. 2018). Nieuwkerk, Karin van, ур. . „Moving In or Moving Toward? Reconceptualizing Conversion to Islam as a Liminal Process1”. Moving in and Out of Islam (на језику: енглески). University of Texas Press: 44—66. ISBN 978-1-4773-1749-5. doi:10.7560/317471-003. Приступљено 26. 12. 2025. 
• Cohen-Mor, Dalya (2001). A matter of fate: the concept of fate in the Arab world as reflected in modern Arabic literature (на језику: енглески). Oxford ; New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-513398-1. 
• Mattson, Ingrid (2006). „Women, Islam, and Mosques”. Ур.: Keller, R. S.; Ruether, R. R.. Encyclopedia of women and religion in North America (на језику: енглески). 2/VII. Bloomington: Indiana University Press. ISBN 978-0-253-34687-2. Приступљено 26. 12. 2025. 
• Hedayetullah, Muhammad (2006). Dynamics of Islam: An Exposition (на језику: енглески). Trafford Publishing. ISBN 978-1-55369-842-5. 
• Kobeisy, Ahmed Nezar (2004). Counseling American Muslims: understanding the faith and helping the people (на језику: енглески). Westport, Conn: Praeger Publishers. ISBN 978-0-313-32472-7. 
• Momen, Moojan (1987). An introduction to Shiʻi Islam: the history and doctrines of Twelver Shiʻism (на језику: енглески). New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0-300-03531-5. 
• Ahmed, Medani; Gianci, Sebastian (2005). „Zakat”. Ур.: Cordes, Joseph J.; Ebel, Robert D.; Gravelle, Jane G.. The encyclopedia of taxation & tax policy (на језику: енглески) (2 изд.). Washington, D.C: Urban Institute Press. стр. 479–481. ISBN 978-0-87766-752-0. 
• Ariff, Mohamed (1991). The Islamic voluntary sector in Southeast Asia: Islam and the economic development of Southeast Asia (на језику: енглески). Pasir Panjang, Singapore: Institute of Southeast Asian Studies. ISBN 978-981-3016-07-1. 
• Ridgeon, Lloyd (2003). Major world religions: from their origins to the present (на језику: енглески). London New York: RoutledgeCurzon. ISBN 978-0-415-29796-7. 
• Said, Abdul Aziz; Abu-Nimer, Mohammed; Sharify-Funk, Meena, ур. (2006). Contemporary Islam: dynamic, not static (на језику: енглески). London ; New York: Routledge. ISBN 978-0-415-77011-8. 
• Stefon, Matt, ур. (2010). Islamic Beliefs and Practices (на језику: енглески). Chicago: Britannica Educational Publishing. ISBN 978-1-61530-060-0. 
• Hudson, Alastair (2003). Equity & trusts (на језику: енглески) (3 изд.). London ; Portland, Or: Cavendish Pub. ISBN 1-85941-729-9. 
• Esposito, John L. (2010). Islam: the straight path (на језику: енглески) (4 изд.). New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-539600-3. 
• Ramadanali (2006). Fasting In Islam And The Month Of (на језику: енглески). Lanham: Tughra Books. ISBN 978-1-59784-611-0. 
• Goldschmidt, Arthur; Davidson, Lawrence (2005). A concise history of the Middle East (на језику: енглески) (8 изд.). Boulder, Colo: Westview Press. ISBN 978-0-8133-4275-7. 
• Farah, Caesar E. (1994). Islam: beliefs and observances (на језику: енглески) (5 изд.). Hauppauge, N.Y: Barron's. ISBN 978-0-8120-1853-0. 
• Cornell, Vincent J., ур. (2007). Voices of Islam (на језику: енглески). Westport, Conn: Praeger Publishers. ISBN 978-0-275-98733-6. 
• Dajani-Shakeel, Hadia (1986). Goss, Vladimir Peter, ур. . „Al-Quds: Jerusalem in the consciousness of the countercrusader”. The Meeting of Two Worlds : Cultural Exchange Between East and West During the Period of the Crusades // Studies in Medieval Culture (на језику: енглески). Kalamazoo, Mich.: Medieval Institute Publications, Western Michigan University. 21: 201—221. Приступљено 26. 12. 2025. 
• Trofimov, Yaroslav (2008). The Siege of Mecca: The 1979 Uprising at Islam's Holiest Shrine (на језику: енглески). New York: Knopf Doubleday Publishing Group. ISBN 978-0-307-47290-8. 
• Yahyaa, Aboo (2013). Foundation of Tajweed: Learning How to Read the Holy Quraan on the Foundation of Tajweed (на језику: енглески) (2 изд.). 
• Nigosian, Solomon Alexander, ур. (2004). Islam: its history, teaching, and practices (на језику: енглески). Bloomington: Indiana University Press. ISBN 978-0-253-21627-4. 
• Armstrong, Lyall R. (2016). The quṣṣāṣ of early Islam (на језику: енглески). Leiden Boston (Mass.): Brill. ISBN 9789004335523. 
• Ünal, Ali (2006). The Qurʼan with annotated interpretation in modern English. Somerset, N.J: The Light. ISBN 978-1-59784-000-2. 
• Katz, Marion Holmes (2013). Prayer in Islamic thought and practice (на језику: енглески). Cambridge ; New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-88788-5. 
• Holt, P. M.; Lambton, Ann K. S.; Lewis, Bernard, ур. (1977). The Indian sub-continent, South-East Asia, Africa and the Muslim West (на језику: енглески). 2. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-29137-8. 
• Serjeant, R. B. (фебруар 1978). . „The Sunnah Jāmi'ah, pacts with the Yathrib Jews, and the Taḥrīm of Yathrib: analysis and translation of the documents comprised in the so-called 'Constitution of Medina'”. Bulletin of SOAS (на језику: енглески). 41 (1): 1—42. ISSN 1474-0699. doi:10.1017/S0041977X00057761. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Crawford, Peter (2013). The War of the Three Gods: Romans, Persians and the Rise of Islam (на језику: енглески). Barnsley: Pen & Sword Books. ISBN 978-1-4738-2865-0. 
• Lapidus, Ira M. (2002). A history of Islamic societies (на језику: енглески) (2 изд.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-77933-3. 
• Melchert, Christopher (2020). „The Rightly Guided Caliphs: The Range of Views Preserved in Ḥadīth”. Ур.: al-Sarhan, Saud. Political quietism in Islam: Sunni and Shīʻī practice and thought (на језику: енглески) (1 изд.). London New York, NY: I.B. Tauris. ISBN 978-1-83860-765-4. 
• Holt, P. M.; Lewis, Bernard, ур. (1977). The central Islamic lands since 1918 (на језику: енглески). 1A. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-29136-1. 
• Hourani, Albert (2002). A history of the Arab peoples (на језику: енглески). Cambridge, Mass: Belknap Press of Harvard University Press. ISBN 978-0-674-01017-8. 
• Madelung, Wilferd (1996). The succession to Muḥammad: a study of the early Caliphate (на језику: енглески). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-64696-3. 
• Ṭabāṭabāʼī, Muḥammad Ḥusayn (1979). Nasr, Seyyed Hossein, ур. Shiʻite Islam (на језику: енглески). Albany: State University of New York Press. ISBN 978-0-87395-272-9. 
• Kuiper, Matthew J. (2021). Daʿwa: a global history of islamic missionary thought and practice (на језику: енглески). Edinburgh: Edinburgh University Press. ISBN 978-1-4744-5155-0. 
• Lapidus, Ira M. (2014). A history of Islamic societies (на језику: енглески) (3 изд.). New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-51430-9. 
• Waines, David (2003). An introduction to Islam. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-53906-7. 
• Ibn Kathīr, Ismāʻīl ibn ʻUmar (2012). The caliphate of Banu Umayyah: the first phase ; taken from al-Bidayah wan-nihayah (на језику: енглески). Riyadh: Maktaba Dar-us-Salam. ISBN 978-603-500-080-2. 
• al-Ḥakam, ʻAbd Allāh Ibn ʻAbd (1975). Sīrat-i ʻUmar ibn ʻAbdulʻazīz. Karachi: Zam Zam Publishers. 
• Coulson, Noel (1964). A History of Islamic Law (на језику: енглески). Edinburgh: Edinburgh University Press. ISBN 978-0-7486-0514-9. 
• Houtsma, M. T.; Wensinck, A. J.; Lévi-Provençal, E.; Gibb, H. A. R.; Heffening, W., ур. (1993). E.J. Brill's First Encyclopaedia of Islam, 1913–1936. V: L – Moriscos (Reprint изд.). Leiden: Brill. ISBN 978-90-04-09791-9. 
• Sharon, M. (1986). Studies in Islamic History and Civilization: In Honour of Professor David Ayalon (на језику: енглески) (1 изд.). Boston: BRILL. ISBN 9789652640147. 
• Blankinship, Khalid (2008). „The early creed”. Ур.: Winter, T.. The Cambridge Companion to Classical Islamic Theology. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 33—54. ISBN 978-0-521-78058-2. Приступљено 26. 12. 2025. 
• Puchala, Donald James (2003). Theory and history in international relations (на језику: енглески). New York: Routledge. ISBN 978-0-415-94536-3. 
• Al-Biladhuri, Ahmad Ibn Jabi (1969). Hitti, Philip, ур. Kitab Futuhu'l-Buldan. AMS Press. 
• Lewis, Bernard (1993). The Arabs in history (на језику: енглески) (6 изд.). Oxford [England] New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-285258-8. 
• Hamdan, Omar (2006). Studien zur Kanonisierung des Korantextes: al-Ḥasan al-Baṣrīs Beiträge zur Geschichte des Korans (на језику: немачки). Wiesbaden: Harrassowitz. ISBN 978-3-447-05349-5. 
• Doi, Abdur Rahman I. (1984). Sharī'ah: the Islamic law. London: Ta Ha Publ. ISBN 978-0-907461-38-8. 
• King, David A. (децембар 1983). . „The Astronomy of the Mamluks”. Isis (на језику: енглески). 74 (4): 531—555. ISSN 0021-1753. doi:10.1086/353360. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Hassan, Ahmad Y. (1996). „Factors Behind the Decline of Islamic Science After the Sixteenth Century”. Ур.: Al-Attas, Sharifah Shifa. Islām and the callenge of modernity: historical and contemporary contexts ; proceedings of the Inaugural Symposium on Islām and the challenge of modernity – historical and contemporary contexts held at and organized by the International Institute of Islamic Thought and Civilisation in Kuala Lumpur, August 1-5, 1994 (на језику: енглески). Kuala Lumpur: ISTAC. ISBN 978-983-99002-7-9. 
• Faruqi, Yasmeen Mahnaz (2006). . „Contributions of Islamic scholars to the scientific enterprise” (PDF). International Education Journal (на језику: енглески). Shannon Research Press. 7 (4): 391—399. ISSN 1443-1475. Приступљено 26. 12. 2025. 
• Jacquart, Danielle (мај 2008). . „Islamic Pharmacology in the Middle Ages: Theories and Substances”. European Review (на језику: енглески). 16 (2): 219—227. ISSN 1474-0575. doi:10.1017/S1062798708000215. Приступљено 26. 12. 2025. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Tschanz, David W. (Jun—Aug 2003). . „Arab Roots of European Medicine”. Heart Views (на језику: енглески). 4 (2): 1—7. Приступљено 26. 12. 2025. 
• Alatas, Syed Farid (2006). . „From Jāmi' ah to University: Multiculturalism and Christian–Muslim Dialogue”. Current Sociology (на језику: енглески). 54 (1): 112—132. ISSN 0011-3921. doi:10.1177/0011392106058837. 
• Imamuddin, S. M. (1981). Muslim Spain 711-1492 A.D: a sociological study (на језику: енглески). Leiden: Brill. ISBN 978-90-04-06131-6. 
• Toomer, G. J. (1964). . „Review of Ibn al-Haythams Weg zur Physik”. Isis (на језику: енглески). 55 (4): 463—465. ISSN 0021-1753. JSTOR 228328. doi:10.1086/349914. Приступљено 26. 12. 2025. 
• Gorini, Rosanna (октобар 2003). . „Al-Haytham the man of experience. First steps in the science of vision” (PDF). Journal of the International Society for the History of Islamic Medicine (на језику: енглески). 2 (4): 53—55. Приступљено 26. 12. 2025. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Koetsier, Teun (мај 2001). . „On the prehistory of programmable machines: musical automata, looms, calculators”. Mechanism and Machine Theory (на језику: енглески). 36 (5): 589—603. ISSN 0094-114X. doi:10.1016/S0094-114X(01)00005-2. Приступљено 26. 12. 2025. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Katz, Victor J.; Barton, Bill (18. 9. 2007). . „Stages in the History of Algebra with Implications for Teaching”. Educational Studies in Mathematics (на језику: енглески). 66 (2): 185—201. ISSN 1573-0816. doi:10.1007/s10649-006-9023-7. 
• Ahmad, Imad-ad-Dean (2006). Signs in the heavens: a Muslim astronomer's perspective on religion and science (на језику: енглески). 2 (2 изд.). Beltsville: Amana Publications. ISBN 1-59008-040-8. 
• Young, Mark C. (1998). The Guinness Book of World Records 1998 (на језику: енглески). Bantam. ISBN 978-0-553-57895-9. 
• Brague, Rémi (2009). The Legend of the Middle Ages: Philosophical Explorations of Medieval Christianity, Judaism, and Islam (на језику: енглески). Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-07080-3. 
• Hill, Donald Routledge (1993). Islamic science and engineering (на језику: енглески). Edinburgh: Edinburgh University Press. ISBN 0-7486-0455-3. 
• Meri, Josef W. (2006). Medieval Islamic civilization: an encyclopedia (на језику: енглески). 1: A-K. New York: Routledge. ISBN 978-0-415-96691-7. 
• Saliba, George (1994). A History of Arabic Astronomy: Planetary Theories During the Golden Age of Islam (на језику: енглески). New York: New York University Press. ISBN 978-0-8147-8023-7. 
• Holt, Peter Malcolm, ур. (2004). The Crusader states and their neighbours, 1098–1291 (на језику: енглески) (1 изд.). Harlow, England New York: Pearson Longman, Pearson Education Ltd. ISBN 978-0-582-36931-3. 
• Levi, Scott Cameron; Sela, Ron (2010). Islamic Central Asia: an anthology of historical sources (на језику: енглески). Bloomington: Indiana University Press. ISBN 978-0-253-35385-6. 
• Paul, Jürgen (2012). „Islamisierung in Zentralasien bis zur Mongolenzeit”. Zentralasien (на језику: немачки). 10. Frankfurt am Main: S. Fischer. ISBN 978-3-10-010840-1. 
• Graeser, Andreas (1975). Zenon von Kition: Positionen und Probleme (на језику: немачки). Berlin/Boston: De Gruyter, Inc. ISBN 978-3-11-004673-1. 
• Arnold, Thomas Walker (1896). The Preaching of Islam: A History of the Propagation of the Muslim Faith (на језику: енглески). A. Constable and Company. 
• Lipman, Jonathan N. (1997). Familiar Strangers: A History of Muslims in Northwest China (на језику: енглески). Seattle: University of Washington Press. ISBN 978-0-295-97644-0. 
• Adas, Michael (1993). Islamic & European expansion: the forging of a global order (на језику: енглески). Philadelphia: Temple University Press. ISBN 978-1-56639-068-2. 
• Metcalf, Barbara D. (2009). Islam in South Asia in practice (на језику: енглески). Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-1-4008-3138-8. 
• Peacock, A. C. S. (2019). Islam, literature and society in Mongol Anatolia (на језику: енглески). Cambridge, United Kingdom New York, NY: Cambridge University Press. ISBN 978-1-108-58212-4. 
• Farmer, Edward L., ур. (1995). Zhu Yuanzhang and early Ming legislation: the reordering of Chinese society following the era of Mongol rule (на језику: енглески). Leiden ; New York: E.J. Brill. ISBN 9004103910. 
• Israeli, Raphael (2002). Islam in China: religion, ethnicity, culture and politics. Lanham (Md.): Lexington books. ISBN 0-7391-0375-X. 
• Dillon, Michael (1999). China's Muslim Hui Community: migration, settlement and sects (на језику: енглески). London: Routledge. ISBN 978-0-7007-1026-3. 
• Bulliet, Richard W. (2005). The earth and its peoples: a global history (на језику: енглески). Boston: Houghton Mifflin. ISBN 978-0-618-00324-2. 
• Subtelny, Maria Eva (новембар 1988). . „Socioeconomic Bases of Cultural Patronage under the Later Timurids”. International Journal of Middle East Studies (на језику: енглески). 20 (4): 479—505. ISSN 1471-6380. doi:10.1017/S0020743800053861. Приступљено 26. 12. 2025. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Drews, Robert (август 2011). „Chapter Thirty – "The Ottoman Empire, Judaism, and Eastern Europe to 1648” (PDF). Coursebook: Judaism, Christianity and Islam, to the Beginnings of Modern Civilization (на језику: енглески). Nashville: Vanderbilt University. Приступљено 26. 12. 2025. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Golden, Peter B. (2002). An introduction to the history of the Turkic peoples: ethnogenesis and state formation in medieval and early modern Eurasia and the Middle East (на језику: енглески). Ankara: Osman Karatay. 
• Gilbert, Marc Jason (2017). South Asia in World History (на језику: енглески). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-066137-3. 
• Ágoston, Gábor (2010). Encyclopedia of the Ottoman Empire (на језику: енглески). New York: Infobase Publishing. ISBN 978-1-4381-1025-7. 
• Algar, Ayla Esen, ур. (1992). The Dervish lodge: architecture, art, and Sufism in Ottoman Turkey (на језику: енглески). Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-07060-8. 
• Tucker, Ernest (јануар 1994). . „Nadir Shah and the Ja'fari Madhhab Reconsidered”. Iranian Studies (на језику: енглески). 27 (1–4): 163—179. ISSN 0021-0862. doi:10.1080/00210869408701825. Приступљено 26. 12. 2025. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Hawkesworth, Mary; Kogan, Maurice (2013). Encyclopedia of Government and Politics: 2-volume set (на језику: енглески). Routledge. ISBN 978-1-136-91332-7. 
• Gauvain, Richard (2013). Salafi ritual purity: in the presence of God (на језику: енглески). New York, NY: Routledge. ISBN 978-0-7103-1356-0. 
• Spevack, Aaron (2014). The archetypal Sunnī scholar: law, theology, and mysticism in the synthesis of al-Bājūrī (на језику: енглески). Albany: State University of New York Press. ISBN 978-1-4384-5371-2. 
• Quataert, Donald (2005). The Ottoman Empire, 1700–1922 (на језику: енглески) (2 изд.). Cambridge, UK ; New York: Cambrige University Press. ISBN 978-0-521-83910-5. 
• Musa, Shahajada Md (23. 8. 2022). The Emergence of a Scholar from a Garrison Society: A contextual analysis of Muhammad Ibn Abd al-Wahhāb's doctrine in the light of the Qur'ān and Hadīth. Masters Thesis (Теза) (на језику: енглески). University of Wales Trinity Saint David. Приступљено 26. 12. 2025. 
• Laos, Nicolas (2015). The Metaphysics of World Order: A Synthesis of Philosophy, Theology, and Politics (на језику: енглески). La Vergne: Wipf and Stock Publishers. ISBN 978-1-4982-0102-5. 
• Rubin, Barry M., ур. (2000). Guide to Islamist movements. Armonk, N.Y: M.E. Sharpe. ISBN 0-7656-1747-1. 
• Canfield, Robert L. (2002). Turko-Persia in Historical Perspective (на језику: енглески). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-52291-5. 
• Sanyal, Usha (јул 1998). . „Generational Changes in the Leadership of the Ahl-e Sunnat Movement in North India during the Twentieth Century”. Modern Asian Studies (на језику: енглески). 32 (3): 635—656. ISSN 1469-8099. doi:10.1017/S0026749X98003059. Приступљено 26. 12. 2025. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Buzpinar, Ş. Tufan (март 2007). . „Celal Nuri's concepts of Westernization and religion”. Middle Eastern Studies. 43 (2): 247—258. ISSN 0026-3206. doi:10.1080/00263200601114091. Приступљено 26. 12. 2025. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Lauzière, Henri (2016). The making of Salafism: Islamic reform in the Twentieth Century (на језику: енглески). New York: Columbia University Press. ISBN 978-0-231-17550-0. 
• Smith, Wilfred Cantwell (1957). Islam in modern history (на језику: енглески). Princeton, NJ: Princeton University Press. ISBN 0-691-03030-8. 
• Bani Issa, Mohammad Saleh (новембар 2023). . „Factors of stability and sustainable development in Jordan in its first centenary 1921–2021 (an analytical descriptive study)”. Heliyon (на језику: енглески). 9 (11). Bibcode:2023Heliy...920993B. PMC 10623165 . PMID 37928029. doi:10.1016/j.heliyon.2023.e20993 .  CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• موصلي, هشام أحمد محمد (2023). قصص الخلافة الإسلامية والخلفاء (на језику: арапски) (1 изд.). NEW YORK: Austin Macauley Publishers Ltd. ISBN 978-1-398-49251-6. 
• Doran, Michael Scott (1999). Pan-Arabism before Nasser: Egyptian power politics and the Palestine Question (на језику: енглески). New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-512361-6. 
• Landau, Yaʿaqov M. (1994). The politics of Pan-Islam: ideology and organization (на језику: енглески) ([Rev. and updated] paperback (with additions and corr.) изд.). Oxford: Clarendon Press. ISBN 978-0-19-827709-5. 
• Haddad, Yvonne Yazbeck; Smith, Jane I. (2002). Muslim minorities in the West: visible and invisible (на језику: енглески). Walnut Creek, CA: AltaMira Press. ISBN 978-0-7591-1672-6. 
• Zabel, Darcy, ур. (2006). Arabs in the Americas: interdisciplinary essays on the Arab diaspora (на језику: енглески) (1 изд.). New York, NY Frankfurt am Main Berlin: Lang. ISBN 978-0-8204-8111-1. 
• Rabil, Robert G. (2014). Salafism in Lebanon: from apoliticism to transnational jihadism (на језику: енглески). Washington (D.C.): Georgetown university press. ISBN 978-1-62616-116-0. 
• Bowering, Gerhard; Mirza, Mahan; Crone, Patricia, ур. (2013). The Princeton encyclopedia of Islamic political thought (на језику: енглески). Princeton, N.J: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-13484-0. 
• Šisler, Vít (2007). . „The Internet and the Construction of Islamic Knowledge in Europe”. Masaryk University Journal of Law and Technology (на језику: енглески). 1 (2): 205—217. ISSN 1802-5951. Приступљено 27. 12. 2025. 
• Adams, Charles J. (1983). „Maududi and the Islamic State”. Ур.: Esposito, John L.. Voices of resurgent Islam (на језику: енглески). New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-503339-7. Приступљено 27. 12. 2025. 
• Saeed, Abdullah (2017). Zuckerman, Phil; Shook, John R., ур. . „Secularism, State Neutrality, and Islam”. Oxford Handbooks Online (на језику: енглески). doi:10.1093/oxfordhb/9780199988457.013.12. Приступљено 27. 12. 2025. 
• Rippin, Andrew (2001). Muslims: their religious beliefs and practices (на језику: енглески). London: Routledge. ISBN 978-0-415-21781-1. 
• Barrett, David B.; Kurian, George Thomas; Johnson, Todd M. (2001). World Christian encyclopedia: a comparative survey of churches and religions in the modern world (на језику: енглески). 1 (2 изд.). Oxford: Oxford university press. ISBN 0-19-507963-9. 
• „Mapping the Global Muslim Population”. pewresearch.org (на језику: енглески). Pew Research Center. 7. 10. 2009. Приступљено 28. 12. 2025. 
• Cavendish, Marshall, ур. (2010). Islamic Beliefs, Practices, and Cultures (на језику: енглески) (1 изд.). New York, NY: Cavendish Square Publishing LLC. ISBN 978-0-7614-7926-0. 
• Bā-Yūnus, Ilyās; Kone, Kassim (2006). Muslims in the United States (на језику: енглески). Westport, Conn: Greenwood Press. ISBN 978-0-313-32825-1. 
• Pechilis, Karen; Raj, Selva J., ур. (2013). South Asian religions: tradition and today (на језику: енглески). London ; New York: Routledge, Taylor & Francis Group. ISBN 978-0-415-44851-2. 
• Nydell, Margaret K. (2006). Understanding Arabs: a guide for modern times (на језику: енглески) (4 изд.). Yarmouth, ME: Intercultural Press. ISBN 1-931930-25-2. 
• Eaton, Richard (2009). „Forest Clearing and the Growth of Islam in Bengal”. Ур.: Metcalf, Barbara D.. Islam in South Asia in practice (на језику: енглески). Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-1-4008-3138-8. 
• Guhathakurta, Meghna; Schendel, Willem van, ур. (2013). The Bangladesh reader: history, culture, politics. Durham ; London: Duke University Press. ISBN 978-0-8223-5318-8. 
• Gandhi, Rajmohan (2013). Punjab: a history from Aurangzeb to Mountbatten (на језику: енглески). New Delhi: Aleph. ISBN 978-93-82277-58-3. 
• Thackrah, John Richard (2013). Dictionary of Terrorism (на језику: енглески). London ; New York: Routledge. ISBN 978-1-135-16595-6. 
• Nasir, Jamal J., ур. (2010). The status of women under Islamic law and modern Islamic legislation (на језику: енглески) (3 изд.). Leiden Boston: Brill. ISBN 978-9004172739. 
• Braswell, George W. (2000). What You Need to Know about Islam & Muslims (на језику: енглески). B&H Publishing Group. ISBN 978-0-8054-1829-3. 
• Burton, John (1996). An introduction to the Ḥadīth (на језику: енглески). Edinburgh: Edinburgh University Press. ISBN 978-0-7486-0350-3. 
• Enayat, Hadi (2017). Islam and Secularism in Post-Colonial Thought: A Cartography of Asadian Genealogies (на језику: енглески) (1 изд.). Cham: Springer International Publishing : Imprint: Palgrave Macmillan. ISBN 978-3-319-52611-9. 
• Isaacs, Rico; Frigerio, Alessandro, ур. (2018). Theorizing Central Asian politics: the state, ideology and power (на језику: енглески). Cham: Palgrave Macmillan. ISBN 978-3-319-97355-5. 
• Cornell, Svante E. (2011). Azerbaijan Since Independence (на језику: енглески). M.E. Sharpe. ISBN 978-0-7656-3004-9. 
• Hefner, Robert W. (2011). Shariʻa politics: islamic law and society in the modern world (на језику: енглески). Bloomington: Indiana University Press. ISBN 978-0-253-22310-4. 
• El-Hibri, Tayeb; al Faruqi, Maysam J. (2004). „Sunni Islam”. Ур.: Mattar, Philip. Encyclopedia of the modern Middle East and North Africa (на језику: енглески) (2 изд.). Detroit, Mich: Macmillan Reference USA. ISBN 978-0-02-865771-4. 
• Corrigan, John; Jaffee, Martin S.; Denny, Frederick Mathewson; Eire, Carlos (2011). Jews, Christians, Muslims: A Comparative Introduction to Monotheistic Religions (на језику: енглески). Prentice Hall PTR. ISBN 978-0-205-02634-0. 
• Dakake, Maria Massi (2007). The charismatic community: shi'ite identity in early islam (на језику: енглески). Albany (N. Y.): SUNY Press. ISBN 978-0-7914-7033-6. 
• Foody, Kathleen (септембар 2015). Jain, Andrea R., ур. . „Interiorizing Islam: Religious Experience and State Oversight in the Islamic Republic of Iran”. Journal of the American Academy of Religion (на језику: енглески). 83 (3): 599—623. ISSN 0002-7189. doi:10.1093/jaarel/lfv029. Приступљено 30. 12. 2025. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Daftary, Farhad (2013). A history of Shi'i Islam (на језику: енглески). London New York: I.B. Tauris in association with the Institute of Ismaili Studies. ISBN 978-0-7556-0866-9. 
• Lalani, Arzina R. (2000). Early Shīʻī thought: the teachings of Imam Muḥammad al-Bāqir. London ; New York: I.B.Tauris in association with The Institute of Ismaili Studies ; In the United States of America distributed by St. Martins Press. ISBN 1-85043-592-8. 
• Mavani, Hamid (2013). Religious authority and political thought in Twelver Shi'ism: from Ali to post-Khomeini (на језику: енглески). Abingdon, Oxon ; New York, NY: Routledge. ISBN 978-0-415-62440-4. 
• Armajani, Jon (2020). Shia Islam and Politics: Iran, Iraq, and Lebanon (на језику: енглески). Lanham (Md.): Lexington Books. ISBN 978-1-79362-136-8. 
• Kohlberg, Etan (октобар 1976). . „From Imāmiyya to Ithnā-'ashariyya”. Bulletin of the School of Oriental and African Studies (на језику: енглески). 39 (3): 521—534. ISSN 1474-0699. doi:10.1017/S0041977X00050989. Приступљено 30. 12. 2025. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Tucker, Spencer C.; Roberts, Priscilla Mary, ур. (2008). The encyclopedia of the Arab-Israeli conflict: a political, social, and military history (на језику: енглески). Santa Barbara, Calif: ABC-CLIO. ISBN 978-1-85109-842-2. 
• Wehrey, Frederic M. (2010). The Iraq effect: the Middle East after the Iraq War (на језику: енглески). Santa Monica, CA: RAND. ISBN 978-0-8330-4788-5. 
• Newman, Andrew J. (2013). Twelver Shiism: unity and diversity in the life of Islam, 632 to 1722 (на језику: енглески). Edinburgh: Edinburgh University Press. ISBN 978-0-7486-7833-4. 
• Betts, Robert Brenton (2013). The Sunni-Shi'a divide: Islam's internal divisions and their global consequences (на језику: енглески) (1 изд.). Washington, D.C: Potomac Books. ISBN 978-1-61234-522-2. 
• Hoffman, Valerie J. (2012). The essentials of Ibadi Islam (на језику: енглески). Syracuse, N.Y: Syracuse University Press. ISBN 978-0-8156-5084-3. 
• Bowker, John, ур. (2000). The concise Oxford dictionary of world religions (на језику: енглески). Oxford ; New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-280094-7. 
• Upal, Muhammad Afzal; Cusack, Carole M., ур. (2021). Handbook of Islamic sects and movements (на језику: енглески). 21. Leiden ; Boston: Brill. ISBN 978-90-04-43554-4. 
• Turner, Richard Brent (2003). Islam in the African-American experience (на језику: енглески) (2 изд.). Bloomington, Ind: Indiana University Press. ISBN 978-0-253-21630-4. 
• Kim, David W., ур. (2020). New religious movements in modern Asian history: socio-cultural alternatives (на језику: енглески). Lanham: Lexington Books. ISBN 978-1-79363-403-0. 
• Bentlage, Björn; Eggert, Marion; Krämer, Hans Martin; Reichmuth, Stefan, ур. (2016). Religious dynamics under the impact of imperialism and colonialism: a sourcebook (на језику: енглески). 154. Leiden Boston (Mass.): Brill. ISBN 978-90-04-32900-3. 
• Balzani, Marzia (2020). Ahmadiyya Islam and the Muslim diaspora: living at the end of days (на језику: енглески) (1 изд.). New York: Routledge. ISBN 978-1-315-19728-9. 
• Kirkham, David M., ур. (2013). State responses to minority religions (на језику: енглески). Farnham, Surrey ; Burlington, VT, USA: Ashgate. ISBN 978-1-4724-1647-6. 
• Nielsen, Jørgen Schøler (2013). Muslim political participation in Europe (на језику: енглески). Edinburgh: Edinburgh University Press. ISBN 978-0-7486-7753-5. 
• Shindeldecker, John (1998). Turkish Alevis today (на језику: енглески) (1st printing изд.). Istanbul: Zafer Matbaasi. ISBN 9789759444105. 
• Musa, Aisha Y. (2010). . „The Qur'anists”. Religion Compass (на језику: енглески). 4 (1): 12—21. ISSN 1749-8171. doi:10.1111/j.1749-8171.2009.00189.x. Приступљено 1. 1. 2026. 
• Brown, Daniel W. (1999). Rethinking tradition in modern Islamic thought (на језику: енглески) (1 изд.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-65394-7. 
• Juynboll, G. H. A. (1969). The Authenticity of the Tradition Literature: Discussions in Modern Egypt (на језику: енглески) (1 изд.). Boston: BRILL. ISBN 978-90-04-61898-5. 
• Khalifa, Rashad (септембар 1989). Khalifa, Rashad, ур. . „Why the name change?” (PDF). Submission Perspective (на језику: енглески). 57 (1): 1. Приступљено 1. 1. 2026. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• al-Asadābādī, ʻAbd al-Jabbār ibn Aḥmad (1960). Al-Mughni fi abwab al-tawhid wa-al-'adl (на језику: арапски). wizarat al-Thagafah wa-al-Irshad el-Qawmi, al-Idarat al-Ammah lil-Thagafah. 
• al-Asadābādī, ʻAbd al-Jabbār ibn Aḥmad (1965). Sharḥ al-uṣūl al-khamsah (на језику: арапски). Maktabat wahbah. 
• Campanini, Massimo (2012). . „The Mu'tazila in Islamic History and Thought”. Religion Compass (на језику: енглески). 6 (1): 41—50. ISSN 1749-8171. doi:10.1111/j.1749-8171.2011.00273.x. Приступљено 1. 1. 2026. 
• Fakhry, Majid (2004). A history of Islamic philosophy (на језику: енглески) (3 изд.). New York: Columbia University Press. ISBN 978-0-231-13220-6. 
• Martin, Richard C.; Woodward, Mark R.; Atmaja, Dwi S. (1997). Defenders of reason in Islam: Muʻtazilism from medieval school to modern symbol (на језику: енглески). Oxford, England ; Rockport, MA, USA: Oneworld Publications. ISBN 978-1-85168-147-1. 
• Vasalou, Sophia (2008). Moral agents and their deserts: the character of Mu'tazilite ethics. Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-13145-0. 
• Pollack, Kenneth M. (2014). Unthinkable: Iran, the bomb, and American strategy (на језику: енглески) (1 изд.). New York: Simon and Schuster. ISBN 978-1-4767-3393-7. 
• Burns, Robert (2011). Christianity, Islam, and the West (на језику: енглески). Lanham: The Rowman & Littlefield Publishing Group, Inc. ISBN 978-0-7618-5560-6. 
• Tatari, Eren (2014). Muslims in British local government: representing minority interests in Hackney, Newham, and Tower Hamlets (на језику: енглески). Leiden ; Boston: Brill. ISBN 978-90-04-27226-2. 
• Malik, Jamal; Hinnells, John R., ур. (2006). Sufism in the West (на језику: енглески). London ; New York: Routledge. ISBN 978-0-415-27408-1. 
• Turner, Bryan S. (1998). Weber and Islam (на језику: енглески). London ; New York: Routledge. ISBN 978-0-415-17458-9. 
• Trimingham, J. Spencer (1998). The Sufi orders in Islam (на језику: енглески). New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-512058-5. 
• Ibn-ʿAǧība, Aḥmad Ibn-Muḥammad; Aresmouk, Mohamed Fouad; Fitzgerald, Michael Abdurrahman (2011). The Book of ascension to the essential truths of Sufism: a lexicon of Sufic terminology = Miʿrāj al-tashawwuf ilā ḥaqāʾiq al-taṣawwuf (на језику: енглески). Louisville, KY: Fons Vitae. ISBN 978-1-891785-84-9. 
• Andani, Khalil (2016). . „A Survey of Ismaili Studies Part 1: Early Ismailism and Fatimid Ismailism”. Religion Compass (на језику: енглески). 10 (8): 191—206. ISSN 1749-8171. doi:10.1111/rec3.12205. Приступљено 1. 1. 2026. 
• Aminrazavi, Mehdi (2016). . „Mysticism in Arabic and Islamic Philosophy”. The Stanford Encyclopedia of Philosophy (на језику: енглески). Metaphysics Research Lab, Stanford University. Приступљено 1. 1. 2026. 
• Knyš, Aleksandr Dmitrievič (2015). Islam in historical perspective (на језику: енглески). London: Routledge, Taylor & Francis Group. ISBN 978-1-317-34712-5. 
• Chittick, William C. (2008). Sufism: a beginner's guide (на језику: енглески). London: Oneworld. ISBN 978-1-78074-052-2. 
• Nasr, Seyyed Hossein (1993). An introduction to Islamic cosmological doctrines: conceptions of nature and methods used for its study by the Ikhwān al-Ṣafāʼ, al-Bīrūnī, and Ibn Sīnā (на језику: енглески). Albany: State University of New York Press. ISBN 978-0-7914-1515-3. 
• Barton, John, ур. (2015). Oxford Research Encyclopedia of Religion (на језику: енглески). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-934037-8. 
• Alvi, Farhat (2009). . „The Significant Role of Sufism in Central Asia” (PDF). Oriental College Magazine (на језику: енглески). 84 (3). Приступљено 2. 1. 2026. 
• Johns, Anthony H. (март 1995). . „Sufism in Southeast Asia: Reflections and Reconsiderations”. Journal of Southeast Asian Studies (на језику: енглески). 26 (1): 169—183. ISSN 1474-0680. doi:10.1017/S0022463400010560. Приступљено 2. 1. 2026. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Babou, Cheikh Anta (2007). . „Review of Sufism and Religious Brotherhoods in Senegal”. The International Journal of African Historical Studies (на језику: енглески). 40 (1): 184—186. ISSN 0361-7882. JSTOR 40034814. Приступљено 2. 1. 2026. 
• Shahin, Emad Eldin, ур. (2014). The Oxford encyclopedia of Islam and politics (на језику: енглески). Oxford New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-973935-6. 
• Brown, Jonathan A. C. (2009). Hadith: Muhammad's legacy in the medieval and modern world (на језику: енглески). Oxford: Oneworld Publ. ISBN 978-1-85168-663-6. 
• Bharathi, Kuduva Swamy (1998). Encyclopaedia of eminent thinkers (на језику: енглески). New Delhi: Concept Publ. ISBN 978-81-7022-684-0. 
• Esposito, John L.; DeLong-Bas, Natana J. (2001). Women in Muslim family law (на језику: енглески) (2 изд.). Syracuse, N.Y: Syracuse University Press. ISBN 978-0-8156-2908-5. 
• Leeming, David Adams (2014). Encyclopedia of Psychology and Religion (на језику: енглески). Boston, MA s.l: Springer US Imprint: Springer. ISBN 978-1-4614-6085-5. 
• Witte, John; Vyver, Johan David Van der, ур. (1996). Religious Human Rights in Global Perspective: Religious Perspectives (на језику: енглески) Nijhoff. ISBN 978-90-04-63714-6. 
• Hajjar, Lisa (децембар 2004). . „Religion, State Power, and Domestic Violence in Muslim Societies: A Framework for Comparative Analysis”. Law & Social Inquiry (на језику: енглески). 29 (1): 1—38. ISSN 0897-6546. doi:10.1111/j.1747-4469.2004.tb00329.x. Приступљено 2. 1. 2026. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Iqbal, Zamir; Mirakhor, Abbas; Krichenne, Noureddine; Askari, Hossein (2010). The stability of Islamic finance: creating a resilient financial environment for a secure future (на језику: енглески). Singapore ; Hoboken, NJ: Wiley. ISBN 978-0-470-82519-8. 
• Al-Buraey, Muhammad (1985). Administrative Development: An Islamic Perspective (на језику: енглески). Hoboken: KPI. ISBN 978-0-7103-0059-1. 
• Akgündüz, Ahmet; Öztürk, Said (2011). Ottoman history: misperceptions and truths. Rotterdam: IUR Press. ISBN 978-90-90-26108-9. 
• Al-Jawzi, Ibn (2007). The Biography and Virtues of Omar Bin Abd al-Aziz (на језику: енглески). Dar Al Kotob Al Ilmiyah. ISBN 978-2-7451-3333-5. 
• Firestone, Reuven (1999). Jihād: the origin of holy war in Islam (на језику: енглески). New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-512580-1. 
• Habeck, Mary R. (2006). Knowing the enemy: jihadist ideology and the war on terror (на језику: енглески). New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0-300-12257-2. 
• Sachedina, Abdulaziz Abdulhussein (1998). The Just Ruler in Shi'ite Islam: The Comprehensive Authority of the Jurist in Imamite Jurisprudence (на језику: енглески). New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-511915-2. 
• Nasr, Seyyed Hossein (2002). The heart of Islam: enduring values for humanity (на језику: енглески) (1 изд.). San Francisco: HarperSanFrancisco. ISBN 978-0-06-009924-4. 
• Brockopp, Jonathan E. (2003). Islamic ethics of life: abortion, war, and euthanasia (на језику: енглески). Columbia, S.C: University of South Carolina Press. ISBN 978-1-57003-471-8. 
• Bahammam, Fahd Salem (2012). Food and Dress in Islam: An explanation of matters relating to food and drink and dress in Islam (на језику: енглески). Modern Guide. ISBN 978-1-909322-99-8. 
• Legge, James (1880). The religions of China. Confucianism and Tâoism described and compared with Christianity (на језику: енглески). London, Hodder and Stoughton. Приступљено 3. 1. 2026. 
• Glassé, Cyril (2001). The new encyclopedia of Islam (на језику: енглески). Walnut Creek, CA: AltaMira. ISBN 978-0-7591-0189-0. 
• Mazid, Nergis (октобар 2002). . „Western Mimicry or Cultural Hybridity: Deconstructing Qasim Amin's "Colonized Voice"”. American Journal of Islam and Society (на језику: енглески). 19 (4): 42—67. ISSN 2690-3741. doi:10.35632/ajis.v19i4.1915. Приступљено 3. 1. 2026. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Esposito, John, ур. (2004). The Islamic world: past and present (на језику: енглески). New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-516520-3. 
• Curtis, Patricia A. (2005). Guide to food laws and regulations (на језику: енглески) (1. изд.). Ames, Iowa: Blackwell Publ. ISBN 978-0-8138-1946-4. 
• Newby, Gordon Darnell (2002). A Concise Encyclopedia of Islam (на језику: енглески). New York: Oneworld Publications. ISBN 978-1-85168-295-9. 
• Nasr, Seyyed Hossein (2001). Islam: religion, history, and civilization (на језику: енглески). San Francisco: HarperSanFrancisco. ISBN 978-0-06-050714-5. 
• Lukito, Ratno (2013). Legal pluralism in Indonesia: bridging the unbridgeable (на језику: енглески). Abingdon, Oxon ; New York, NY: Routledge. ISBN 978-0-415-67342-6. 
• Eaton, Charles Le Gai (2000). Remembering God: reflections on Islam (1. изд.). Cambridge: The Islamic Texts Society. ISBN 978-0-946621-84-2. 
• Anwer, Abdul Wahid; Samad, Lubna; Iftikhar, Sundus; Baig-Ansari, Naila (2017). . „Reported Male Circumcision Practices in a Muslim-Majority Setting”. BioMed Research International (на језику: енглески). 2017 (1): 1—8. ISSN 2314-6141. PMC 5282422 . PMID 28194416. doi:10.1155/2017/4957348 . 
• Mathijssen, Brenda; Venhorst, Claudia; Venbrux, Eric; Quartier, Thomas, ур. (2013). Changing European death ways (на језику: енглески). Wien Zürich Berlin Münster: Lit. ISBN 978-3-643-90067-8. 
• Ettinghausen, Richard; Grabar, Oleg; Jenkins-Madina, Marilyn (2003). Islamic art and architecture 650 – 1250 (на језику: енглески). New Haven, Conn.: Yale University Press. ISBN 0-300-08869-8. 
• Suarez, Michael Felix; Woudhuysen, H. R. (2010). The Oxford companion to the book (на језику: енглески). Oxford: Oxford university press. ISBN 978-0-19-860653-6. 
• Kalın, İbrahim (2014). The Oxford encyclopedia of philosophy, science, and technology in Islam (на језику: енглески). Oxford New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-981257-8. 
• Arnold, T. W. (1919). . „An Indian Picture of Muhammad and His Companions”. The Burlington Magazine for Connoisseurs (на језику: енглески). 34 (195): 249—253. ISSN 0951-0788. JSTOR 860736. Приступљено 3. 1. 2026. 
• Isichei, Elizabeth Allo (1997). A history of African societies to 1870 (на језику: енглески). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-45599-2. 
• Tjahjono, Gunawan; Miksic, John N. (1999). Architecture (на језику: енглески). Singapore : Archipelago Press. ISBN 978-981-3018-30-3. 
• Aitchison, Cara; Kwan, Mei-Po; Hopkins, Peter (2007). Geographies of Muslim Identities: Diaspora, Gender and Belonging (на језику: енглески). Ashgate Publishing, Ltd.. ISBN 978-1-4094-8747-0. 
• Rassool, G. Hussein (2015). Islamic Counselling: An Introduction to theory and practice (на језику: енглески). Routledge. ISBN 978-1-317-44125-0. 
• De McLaurin, Ronald, ур. (1979). The Political role of minority groups in the Middle East (на језику: енглески). New York: Praeger. ISBN 978-0-03-052596-4. 
• Hunter, Shireen, ур. (2010). The Politics of Islamic revivalism: diversity and unity (на језику: енглески). Bloomington: Indiana University Press. ISBN 978-0-253-34549-3. 
• Williams, Victoria (2020). Indigenous peoples: an encyclopedia of culture, history, and threats to survival (на језику: енглески). Santa Barbara, California: ABC-CLIO, an Imprint of ABC-CLIO, LLC. ISBN 978-1-4408-6118-5. 
• Grafton, David D. (2009). Piety, politics, and power: Lutherans encountering Islam in the Middle East (на језику: енглески). La Vergne: Wipf and Stock. ISBN 978-1-63087-718-7. 
• Poonawala, Ismail K.; Halm, Heinz (јул 1999). . „The Fatimids and Their Traditions of Learning”. Journal of the American Oriental Society (на језику: енглески). 119 (3): 542. ISSN 0003-0279. JSTOR 605981. doi:10.2307/605981. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Bryer, David R. W. (1975). . „The Origins of the Druze Religion (Fortsetzung)”. Der Islam (на језику: енглески). 52 (2): 239—262. ISSN 1613-0928. doi:10.1515/islm.1975.52.2.239. Приступљено 3. 1. 2026. 
• Foltz, Richard C. (2013). Religions of Iran: from prehistory to the present (на језику: енглески). London: Oneworld. ISBN 978-1-78074-307-3. 
• Mir-Hosseini, Ziba (мај 1994). . „Inner Truth and Outer History: The Two Worlds of the Ahl-i Haqq of Kurdistan”. International Journal of Middle East Studies (на језику: енглески). 26 (2): 267—285. ISSN 1471-6380. doi:10.1017/S0020743800060244. Приступљено 3. 1. 2026. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Choudhury, Makhan Lal Roy (1941). The Din I Ilahi Or The Religion Of Akbar (на језику: енглески). Calcutta: The University Of Calcutta. Приступљено 3. 1. 2026. 
• Layard, Austen Henry (2010). Discoveries in the Ruins of Nineveh and Babylon: With Travels in Armenia, Kurdistan and the Desert: Being the Result of a Second Expedition Undertaken for the Trustees of the British Museum: Volume 1 (на језику: енглески). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-1-108-01677-3. 
• Elsberg, Constance Waeber (2003). Graceful women: gender and identity in an American Sikh community (на језику: енглески). Knoxville: University of Tennessee Press. ISBN 978-1-57233-214-0. 
• Fahlbusch, Erwin; Lochman, Jan; Mbiti, John; Pelikan, Jaroslav; Vischer, Lukas, ур. (2001). The Encyclopedia of Christianity (на језику: енглески). 2 (E-I). Leiden: Brill Publishers. ISBN 978-90-04-11695-5. 
• Lange, Christian (2015). Paradise and hell in Islamic traditions (на језику: енглески). New York, NY: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-50637-3. 
• Kamenowski, Maria; Manzoni, Patrik; Haymoz, Sandrine; Isenhardt, Anna; Jacot, Cédric; Baier, Dirk (17. 6. 2021). . „Religion as an influencing factor of right-wing, left-wing and Islamist extremism. Findings of a Swiss youth study”. PLOS ONE (на језику: енглески). 16 (6): e0252851. Bibcode:2021PLoSO..1652851K. ISSN 1932-6203. PMC 8211158 . PMID 34138885. doi:10.1371/journal.pone.0252851 . 
• Reeves, Minou; Stewart, P. J. (2003). Muhammad in Europe: A Thousand Years of Western Myth-Making (на језику: енглески). New York: New York University Press. ISBN 978-0-8147-7564-6. 
• Stone, Gregory B. (2006). Dante's pluralism and the Islamic philosophy of religion (на језику: енглески) (1 изд.). New York: Palgrave Macmillan. ISBN 978-1-4039-8309-1. 
• Fridman, Yoḥanan (2003). Tolerance and coercion in Islam: interfaith relations in the Muslim tradition (на језику: енглески). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-02699-4. 
• Modood, Tariq, ур. (2006). Multiculturalism, muslims and citizenship: a European approach (на језику: енглески) (1 изд.). London: Routledge. ISBN 978-0-415-35515-5. 
• Weiss, Bernard G. (2002). Studies in Islamic Legal Theory (на језику: енглески). Leiden Boston: BRILL. ISBN 978-90-04-12066-2. 
• Esposito, John L. (1998). Islam: the straight path (на језику: енглески) (3 изд.). New York ; Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-511234-4. 

Спољашње везе

• Свештеномученик Данил Сисојев (10. 7. 2012). „Ислам”. svedokverni.org (на језику: српски). Православни мисионарски центар "о. Данил Сисојев". Приступљено 3. 1. 2026. 
• Fazlur Rahman, Muhsin S. Mahdi, Annemarie Schimmel, Islam на веб-сајту Енциклопедија Британика (језик: енглески)