Пређи на садржај

Руски језик

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
За другу употребу, погледајте чланак Руски.
руски
русский язык
Изговор[ˈruskʲɪj jɪˈzɨk][1][2]
Говори се уРусија, мањине у земљама бившег СССР, имигранте заједнице око света, значајно Израел
Бр. говорника
150 - 180 милиона (2010)[3], 260 милиона са особама којима је други језик)[4] (2012)
ћирилица (руска ћирилица)
Службени статус
Службени
језик у

Делимично непризнате државе:

Непризнате државе:

Организације:

Признати
мањински
језик у
Списак
РегулишеРуски језички институт[29] на Руској академији наука
Језички кодови
ISO 639-1ru
ISO 639-2rus
ISO 639-3rus
Image
Проценат говорника руског језика по државама у свету 2014. године
  0% - 1% говорника
  1% - 9% говорника
  10% - 19% говорника
  20% - 29% говорника
  30% - 39% говорника
  40% - 49% говорника
  Више од 50% говорника
Image
Дијалекти руског језика 1915.

Остали дијалекти

  Северни руски са белоруским утицајем
  Слобода и Степа (украјински дијалекти)
  Степни дијалект украјинског језика са руским утицајем

Руски језик (рус. русский язык) је највећи језик из породице источнословенских језика. Говоре га првенствено Руси, као и припадници других народа. Има статус званичног језика у Русији, Белорусији, Казахстану и Киргистану, а исти положај имао је и у бившем Совјетском Савезу.[30][31] Као матерњи, односно мањиснки или говорни језик користи се међу руским и другим становништвом у свим државама које су биле у саставу СССР, као и широм руске дијаспоре. Један је од шест званичних језика Уједињених нација.[32]

Руски као први или други језик говори преко 455 милиона људи.[33] Према подацима часописа „Language Monthly“ (№ 3 за 1997), око 285 милиона људи у свету говори руски језик, што га чини 4. језиком по распрострањености. Од ових, око 160 милиона га зове матерњим (што га чини у том погледу 7. у свету). Године 1999. проглашен је за четврти најутицајнији језик на свету.[34]

Историја

[уреди | уреди извор]
Image
Гранање староруског језика у 14. веку, путем поделе на североисточна и југозападна наречја
Главни чланак: Историја руског књижевног језика

Почевши од 2. миленијума пре нове ере, међу индоевропским језицима на просторима источне Европе развио се прабалтословенски језик, из кога се током 1. миленијума п. н. е. издвојио прасловенски језик. Услед словенских сеоба у периоду између 6. и 8. века нове ере, прасловенски језик се поделио на три групе: источну, западну и јужну.

Прва фаза у историји источнословенског језичког корпуса обележена је развојем староруског језика (рус. древнерусский язык) на подручјима Кијевске Русије и удеоних кнежевина у периоду од 9. до 13. века. У наредном периоду, од 14. до 17. века, долази до постепене поделе говорног језика на два основна огранка: североисточни (на просторима Московске кнежевине, односно Руског царства) и југозападни (на просторима под влашћу Пољско-литванске уније). Први је познат као старовеликоруски језик (рус. старовеликорусский язык),[35] док је други познат као западноруски језик (рус. западнорусский язык).[36] Из прве групације се почевши од 18. века развио савремени руски језик, док су из друге групације настали савремени језици: белоруски, украјински и русински језик.[37]

У процесу обликовања савременог руског језика, који се понекад назива и новоруски или великоруски, развила су се три основна дијалекта: северноруски и јужноруски, са хибридним средњоруским у међупростору. Развојем средстава масовне комуникације (новине, радио, телевизија) постепено се смањује разлика међу дијалектима, уз задржавање регионалних посебности, првенствено у начину изговора, односно нагласка.

„Слово о полку Игореве“ је међу најпознатијим и најстаријим књижевним делима, док је „Повесть временных лет“ међу најпознатијим делима средњег века.

Развој руског књижевног језика

[уреди | уреди извор]

Савремени руски књижевни језик, чија је стандардизација започела већ у 18. веку, развио се на темељу старијих руских књижевнојезичких традиција и општесловенског књижевног наслеђа.

Током најстаријег раздобља, на подручју Кијевске Русије развила се руска редакција старословенског језика, чији је развој био континуиран и јединствен све до 13. века. Упоредо са слабљењем политичког једиства Кијевске Русије, регионалне језичке посебности почеле су да утичу и на развој књижевног језика. Тај процес је био интензивиран почевши од 14. века, када су многе западне области постепено потпале под политичку власт пољско-литванске уније, чиме су додатно подстакнути процеси политичке, културне и језичке диференцијације. Изван домашаја стране власти, на источноруском (великоруском) простору, главни политички центар била је Московска кнежевина, која је баштинила државне традиције Кијевске Русије, настављајући да употребљава руску редакцију старословенског језика, са све изразитијим обележјима локалних (великоруских) говора, који су се развили у старовеликоруски језик, из кога је касније проистекао савремени руски књижевни језик.

Иако се писменост на подручју Московске кнежевине и каснијег Руског царства развијала у традицијама староруске писмености, временом је под утицајем нових историјских околности дошло до разних промена. Новине су биле највидљивије у административним документима, односно у државној и пословној преписци, у којој је све изразитији био утицај живог народног говора. С друге стране, богослужбени црквенословенски језик није био подложан иновацијама, а било је и покушаја његове архаизације. У томе се огледа тзв. други јужнословенски утицај на источнословенску писменост (први је био у Х веку, а до другог је дошло после турског продора на Балкан када су многи учени људи избегли пред османлијском најездом на словенски исток).

Крајем XVI и почетком XVII века долази до осетнијег утицаја јужних говора на народни језик московског центра. У изговору се учвршћује „акање“ (изговор гласа /а/ на месту неакцентованог /о/, што је и данас карактеристично за руски језик). Међутим, у књишком језику чува се „окање“ и низ језичких црта које се наслањају на црквенословенску књижевну традицију. Те и друге противречности превладане су тек у XVIII веку, умногоме заслугом књижевника и научника Василија К. Тредиаковског, а посебно Михаила В. Ломоносова и његовог филолошког, песничког и укупног научног рада.[38] Из Ломоносовљевог научног опуса за развој руске граматичке мисли и формирање руског књижевног језика нарочито је значајна његова Руска граматика, објављена 1755. године.

Ломоносов је практично стабилизовао основне тенденције развоја руског књижевног језика које су биле наговештене у XVII веку. Посебно је била значајна његова теорија о три стила у руском књижевном језику, а то су високи, средњи и ниски стил, од којих сваки има и неке само за њега карактеристичне језичке црте. У току даљег развоја руског књижевног језика дошло је до јачања жанровске разноврсности средњег стила и учвршћивања његових норми, тако да је у првој половини XIX века, посебно током тридесетих и четрдесетих година, формиран јединствен књижевни језик са јединственом књижевнојезичком нормом. Велику улогу у конституисању савременог руског књижевног језика имала су дела руских песника, писаца, научника и публициста XIX века.

Развој руске књижевности почео је пошто су Источни Словени примили хришћанство (988. год)., а са њим и писменост. С књигама на старословенском и грчком језику стизали су јужнословенски и византијски утицаји. Стара руска књижевност развила се из књижевности Кијевске Русије. Поред црквене убрзо се развија и световна књижевност, на пример хагиографије, проповеди и летописи (један од најпознатијих је Несторов летопис, око 1113. год.). У периоду феудалне расцепканости Кијевске Русије и експанзије Полована (XII век) настају многа значајна књижевна дела, међу њима и спев Слово о Игоревом походу (1185—1187).

После периода извесног застоја у развоју књижевности због монголско-татарске најезде[39] (XIII-XIV век) кијевска традиција се од XIV до XVI века наставља у Москви, Новгороду, Тверу, Смоленску и Пскову. У периоду консолидације руске централизоване државе (XVI век) преовладавале су публицистичке тенденције до XВII века, у којем настаје Житије протопопа Авакума, као и нове световне књижевне врсте, дворско позориште, силабичка версификација. У XVII веку развија се руска књижевност барока (С. Полоцки), али још увек књижевност има јаке црквене, научне и публицистичке функције. Од прве половине XVIII века доминира класицизам (М. Ломоносов, А. Сумароков и др.), да би у другој половини XVIII века, под утицајем француског просветитељства, ојачали елементи друштвене критике у делима сатиричара Дениса Фонвизина и Ивана Крилова. Гаврило Державин уводи у поезију интимна осећања и наговештава предромантизам и сентиментализам, који је делимично присутан већ седамдесетих година XVIII vека. Водећи представници сентиментализма били су Александар Н. Радишчев, са револуционарном тематиком, и Николај М. Карамзин. Предромантизам је доживео успон почетком XIX века у елегичној поезији Василија А. Жуковског.

Руска књижевност постаје светски позната од Александра С. Пушкина, за којим следи плејада великих руских књижевника XIX века: Михаил Ј. Љермонтов, Николај В. Гогољ, Лав Н. Толстој, Фјодор М. Достојевски, Тјутчев, Фјодор Иванович, Иван А. Гончаров, Николај С. Љесков и други. Поезија Афанасија А. Фета и Инокентија Ф. Ањенског, као и проза Всеволода М. Гаршина и Антона П. Чехова наговестиле су долазак модерне. Тај период размеђа двају векова назива се и сребрним веком руске књижевности (њеним златним веком сматра се књижевност прве половине XIX века). Александар А. Блок, Андреј Бели, Валериј Ј. Брјусов и Фјодор К. Сологуб водећи су представници симболизма. Акмеизмом и футуризмом (Л. Гумиљов, В. Мајаковски, В Хлебњиков и др.) почео је авангардни период у развоју руске књижевности, који је Октобарска револуција учврстила. Нове књижевне тенденције приметне су и у стваралаштву Александра И. Куприна, Ивана А. Буњина, Леонида Н. Андрејева (касније експресионисте) као и других писаца тога времена. Иако су се многи значајни писци после револуције нашли у емиграцији, авангардност је током двадесетих година још постојала у бројним књижевним групама (ЛЕФ, Серапионова браћа, конструктивисти и др.) или изван таквих група. У то време стварају Ана А. Ахматова, Осип Е. Мандељштам, Владимир В. Мајаковски, Марина И. Цветајева, Велимир Хлебњиков, Борис Л. Пастернак, Сергеј А. Јесењин, Леонид М. Леонов, Алексеј К. Толстој, Јевгеније И. Замјатин, Николај А. Заболоцки, Михаил М. Зошченко и многи други.

Стаљинистичке репресије тај развој заустављају. Следи период социјалистичког реализма са сразмерно ређим делима која од тог правца одступају и имају значајну уметничку вредност (нпр. најпознатији романи М. М. Булгакова и М. А. Шолохова), Са наступањем политичког „отопљавања“ (1954—1957) јачају тежње за стварањем слободнијег књижевног живота и критичким приказивањем стварности (нпр. А. И. Солжењицин, А. П. Платонов и др), као и трагања за "изгубљеном традицијом" и новим изражајним могућностима (А. А. Вознесенски, В. П. Катајев, Ј. А. Јевтушенко, Б. Ш. Окуџава и многи други).

Основне речи и реченице на руском језику

[уреди | уреди извор]
Image
Проценат активне и пасивне употребе руског језика у државама бившег Совјетског Савеза 2004.

У заградама је дата приближна транскрипција на српском језику. Подебљани делови текста означавају место нагласка у речи.

  • да - (/da/) - да
  • нет - (/nʲet/) - не
  • Здравствуйте - (/'zdɾa.stvʊj.tʲe/) - Здраво
  • Спасибо - (/spɐ'sʲibə/) - Хвала
  • Не за что - (/'nʲe zə ʂtə/) - Нема на чему
  • Доброе утро - (/'dobrəje 'utrə/) - Добро јутро
  • Добрый день - (/'dobrɨj 'dʲenʲ/) - Добар дан
  • Добрый вечер - (/'dobrɨj 'vʲet͡ɕer/) - Добро вече
  • До свидания - (/dɐ svʲɪ'danʲɪjə/) - До виђења
  • Как вас зовут? - (/kak vas zɐ'vut/) - Како се зовете?
  • Меня зовут - (/mʲɪ'nʲa zɐ'vut/) - Зовем се ...
  • Пожалуйста - (/pɐ'ʐɑɫstə/) - Молим Вас/те
  • Извините - (/ɪzvʲɪ'nʲitʲe/) - Извините
  • я - (/'ja/) - ја
  • мы - (/'mɨ/) - ми
  • ты - (/'tɨ/) - ти
  • вы - (/'vɨ/) - ви
  • они - (/ɐ'nʲi/) - они
  • Как дела? - (/kɐg dʲɪ'ɫa/)? - Како сте?
  • Большое спасибо. Хорошо, а у вас? - (/bɐlʲ'ʂoje spɐ'sʲibə/ /xərɐˈʂo, a u 'vas/) - Много хвала. Добро, а ви?
  • жена - (/ʐɨ'na/) - супруга
  • муж - (/muʂ/) - супруг
  • слово - (/'sɫo.və/) - реч
  • буква - (/'bukvə/) - слово
  • сегодня - (/sʲɪ'vodnʲə/) - данас

Писмо

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Руска ћирилица

Руски језик се пише руским ћириличним писмом, алфабетом (рус. алфавит). Савремени руски алфабет (стандардизован 1918) поседује 33 слова.

А а Б б В в Г г Д д Е е Ё ё
Ж ж З з И и Й й К к Л л М м
Н н О о П п Р р С с Т т У у
Ф ф Х х Ц ц Ч ч Ш ш Щ щ Ъ ъ
Ы ы Ь ь Э э Ю ю Я я

Руски језик након распада Совјетског Савеза и у дијаспори

[уреди | уреди извор]

Услед распада Совјетског Савеза већина независних земаља је отпочела политику такозване дерусификације, мада у овим земљама и данас живе многобројне етнички и језички руске мањине. Ово се најпре десило у земљама Балтика, Молдавији и Туркменистану. Оваква политика довела је до потпуног прекида школовања на руском језику, прекид финансирања локалних радио и телевизијских програма на руском језику, као и за превођење радио и телевизијских програма из Русије, а повећани су и порези за руску периодичну штампу.

У Израелу, према подацима пописа становништва из 1999. живи 750 хиљада исељених из СССР. Тамо се објављују руски листови, те функционишу руске радио-станице и телевизијски канали. Одређени број оних који знају руски налази се у Источној Европи, где је руски донедавно био обавезан предмет у школама.

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Trubachyov, Oleg (2005). „Русский – Российский. История, динамика, идеология двух атрибутов нации, В поисках единства. Взгляд филолога на проблему истоков Руси.”. стр. 216—227. Архивирано из оригинала 18. 02. 2014. г. Приступљено 11. 04. 2017. 
  2. ^ Kamusella, Tomasz (2012). . „The Change of the Name of the Russian Language in Russian from Rossiiskii to Russkii: Did Politics Have Anything to Do with It?” (PDF). Acta Slavica Iaponica. 32: 73—96. 
  3. ^ "Världens 100 största språk 2010" (The World's 100 Largest Languages in 2010), in Nationalencyklopedin
  4. ^ „Russian language.”. University of Leicester. Архивирано из оригинала 10. 05. 2015. г. Приступљено 30. 6. 2014. 
  5. ^ „Article 68. Constitution of the Russian Federation”. Constitution.ru. Приступљено 18. 06. 2013. 
  6. ^ „Article 17. Constitution of the Republic of Belarus”. President.gov.by. 11. 05. 1998. Архивирано из оригинала 02. 05. 2007. г. Приступљено 18. 06. 2013. 
  7. ^ Nazarbaev, N. (04. 12. 2005). „Article 7. Constitution of the Republic of Kazakhstan”. Constcouncil.kz. Архивирано из оригинала 20. 10. 2007. г. Приступљено 18. 06. 2013. 
  8. ^ (језик: руски) Статья 10. Конституция Кыргызской Республики
  9. ^ „Article 2. Constitution of Tajikistan”. Unpan1.un.org. Архивирано из оригинала 25. 05. 2017. г. Приступљено 18. 06. 2013. 
  10. ^ „Law on Language” (PDF). Unpan1.un.org. Приступљено 18. 06. 2013. 
  11. ^ http://www.gagauzia.md/}- (05. 08. 2008). „Article 16. Legal code of Gagauzia (Gagauz-Yeri)”. Gagauzia.md. Архивирано из оригинала 05. 04. 2016. г. Приступљено 18. 06. 2013. 
  12. ^ (језик: руски) „Статья 6. Конституция Республики Абхазия”. Архивирано из оригинала 18. 01. 2009. г.. 
  13. ^ (језик: руски) „Статья 4. Конституция Республики Южная Осетия”. Архивирано из оригинала 11. 08. 2009. г.. 
  14. ^ „Article 12. Constitution of the Pridnestrovskaia Moldavskaia Respublica”. Mfa-pmr.org. Архивирано из оригинала 27. 07. 2011. г. Приступљено 18. 06. 2013. 
  15. ^ „Article 17: English and Russian are official and working languages of GUAM.”. Архивирано из оригинала 05. 03. 2016. г. Приступљено 11. 04. 2017. 
  16. ^ „Law "On Principles of State Language Policy", Article 7”. Zakon2.rada.gov.ua. Приступљено 18. 06. 2013. 
  17. ^ The Constitution of Ukraine. Article 10.
  18. ^ а б „Русский язык стал региональным в Севастополе, Донецкой и Запорожской обл.”. RosBusinessConsulting. 16. 08. 2012. Архивирано из оригинала 18. 08. 2012. г. Приступљено 16. 08. 2012. 
  19. ^ „Русскому языку на Харьковщине предоставили статус регионального”. Ukrinform. Архивирано из оригинала 22. 12. 2012. г..  (језик: руски)
  20. ^ "Николаевский облсовет сделал русский язык региональным". Новости Донбасса (језик: руски)
  21. ^ адміністрація, Одеська державна (01. 06. 2013). „Про заходи щодо імплементації положень Закону України "Про засади державної мовної політики" на території Одеської області”. Oblrada.odessa.gov.ua. Архивирано из оригинала 12. 12. 2013. г. Приступљено 18. 06. 2013. 
  22. ^ а б в „List of declarations made with respect to treaty No. 148 (Status as of: 21/9/2011)”. Council of Europe. Архивирано из оригинала 22. 05. 2012. г. Приступљено 22. 05. 2012. 
  23. ^ „National Minorities Policy of the Government of the Czech Republic”. Vlada.cz. Приступљено 22. 05. 2012. 
  24. ^ Подпоренко, Юрий (2001). „Бесправен, но востребован. Русский язык в Узбекистане”. Дружба Народов. Приступљено 27. 05. 2016. 
  25. ^ Хуррамов, Шухрат (11. 09. 2015). „Почему русский язык нужен узбекам?”. 365info.kz. Приступљено 27. 05. 2016. 
  26. ^ Абдуллаев, Евгений (2009). „Русский язык: жизнь после смерти. Язык, политика и общество в современном Узбекистане”. Неприкосновенный запас. Приступљено 27. 05. 2016. 
  27. ^ Пьянов, А. Е.. „СТАТУС РУССКОГО ЯЗЫКА В СТРАНАХ СНГ”. 2011. Приступљено 27. 05. 2016. 
  28. ^ „New York State Legislature”. 
  29. ^ „Russian Language Institute”. Ruslang.ru. Архивирано из оригинала 19. 07. 2010. г. Приступљено 16. 05. 2010. 
  30. ^ „Russian Language Enjoying a Boost in Post-Soviet States”. Gallup.com. 01. 08. 2008. Приступљено 16. 05. 2010. 
  31. ^ Арефьев, Александр (2006). . Падение статуса русского языка на постсоветском пространстве. Демоскоп Weekly (251). 
  32. ^ United Nations: Official Languages
  33. ^ Crystal, D. 1997. The Cambridge Encyclopedia of Language. 2nd edition. Cambridge: Cambridge University Press.
  34. ^ Weber, G. (јануар 1999). . „The World’s 10 Most Influential Languages”. American Association of Teachers of French Bulletin. 24 (3): 22—28. 
  35. ^ Зализняк, Андрей А. Труды по акцентологии, II: Древнерусский и старовеликорусский акцентологический словарь-указатель (XIV-XVII вв.). Москва: Языки славянских культур, 2011.
  36. ^ Радојичић 1958, стр. 187-190.
  37. ^ Кончаревић 2016.
  38. ^ Alex Preminger, Terry V. F. Brogan. The New Princeton encyclopedia of poetry and poetics. MJF Books, 1993. (originally from the Pennsylvania State University), p. 1104
  39. ^ Saunders, J. J. The History of the Mongol Conquests (2001)

Литература

[уреди | уреди извор]

На енглеском

[уреди | уреди извор]
  • Comrie, Bernard; Gerald Stone; Maria Polinsky (1996). The Russian Language in the Twentieth Century (2nd изд.). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-824066-2. 
  • Carleton, T.R. (1991). Introduction to the Phonological History of the Slavic Languages. Columbus, Ohio: Slavica Press. 
  • Cubberley, P. (2002). Russian: A Linguistic Introduction (1st изд.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-79641-5. 
  • Sussex, Roland; Cubberley, Paul (2006). The Slavic languages. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-22315-7. 
  • Timberlake, Alan (2004). A Reference Grammar of Russian. New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-77292-1. 
  • Timberlake, Alan (1993). „Russian”. Ур.: Comrie, Bernard; Corbett, Greville G. The Slavonic languages. London, New York: Routledge. стр. 827—886. ISBN 978-0-415-04755-5. 
  • Wade, Terence (2000). Holman, Michael, ур. A Comprehensive Russian Grammar (2nd изд.). Oxford: Blackwell Publishing. ISBN 978-0-631-20757-3. 

На руском

[уреди | уреди извор]

На српском

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Руски_језик&oldid=30962189”